Nadežda Gaće, doskorašnja predsednica Nezavisnog Udruženja Novinara Srbije (NUNS), jedna je od najintrigantnijih ličnosti medijske scene. Ova dalmatinka sremskog porekla postala je prepoznatljivo tv-lice još u vreme kada je gledanje drugog dnevnika bilo porodični ritual, kad su prave zvezde bile Milica Lučić Čavić, Gordana Suša, Sonja Đurić, Dušanka Kalanj. Nadežda Gaće. Magična kutija činila je pravi okvirza njenu prirodnost, upornost, znanje i energiju, bez obzira na to što se nije bavila tricama i kučinama, već ozbiljnim ekonomskim i političkim novinarstvom. svoju blistavu novinarsku karijeru u jednom, reklo bi se predugom, periodu učinila je nevidljivom širokim masama. posle tvbeograda, koji je sama napustila ne čekajući da je oduvaju nova politička strujanja, i jutela, profesionalno privremeno utočište našla je u štampi, na radiju i u publicistici. ipak, nije mogla ostati nevidljiva jerse uvek nalazila u prvim redovima onih koji su se suprotstavljali krvavom raspadu jugoslavije, ratovima i diktaturi slobodana miloševića i mešetarenjima njegovih epigona i pandana u srbiji i novonastalim balkanskim državicama. veliki deo svoje, čini se, neiscrpne energije ugradila je u nuns, kao jedanod osnivača, a prethodne četiri godine i kao predsednica, jedina u dosadašnjoj istoriji u dva uzastopna mandata. Razgovor sa Nadeždom Gaće vodimo samo dan posle ispraćaja jedne od njenih miljenica i drugarica po karakteru, uverenju i borbi Biljane Kovačević Vučo. ta tragična činjenica tužna je uvertira u zanimljivu biografiju, život još u nastanku obeleženotporom i upornošću. praktično, od samog rođenja.

Nadežda Gaće: Rođena sam u Inđiji, u porodičnoj kući moje bake, mamine mame. Niko nije verovao da ću preživeti zato što je, posle prvog porođaja, moja majka imala velike komplikacije i doktori su joj rekli da nikada više neće ostati u drugom stanju. Ali, to se ipak dogodilo… Moji roditelji živeli su tada ovde u Beogradu i moju mamu su od upale jajnika lečili čuveni ginekolozi. Otišla je u Inđiju kod svoje majke na oporavak i njihov kućni lekar, čuveni deda Krsta, mojoj mami je rekao: “Blago meni, dete, kakva upala jajnika, ti si u drugom stanju!”.
Majka se porodila u šestom mesecu trudnoće, a ja sam rođena sa kilogram i po i doktori su predviđali da neću preživeti. Stim se nije složila moja baka koja me je odmah uzela pod svoje i naredna dva meseca mazala melemom od guščije masti, uvijala u vatu i, na kraju, u jagnjeću kožu, održavajući temperaturu od 27,5 stepeni u sobi. Ona je, zapravo, za mene napravila inkubator. Zato kad neko danas hoće da me iznervira, a to se često dešava, ja pomislim: “Ne mogu oni meni ništa, ja sam dete iz jagnjeće kožice!”

Kao detetu jednog generala u tom još ranom posleratnom vremenu seljenja su vam bila sudbina. Pričate o Inđiji s ljubavlju, ali već ste negde rekli da vam je Mostar prva ljubav jer odatle potiču vaša prva sećanja.

Tako je, prva realna sećanja vezana za detinjstvo nosim iz Mostara, gde smo živeli jer je moj otac bio komandant oblasti Mostar. Iako sam imala samo tri godine i danas se sećam Šantićeve ulice, cele u božanstvenom drvoredu. Živo se sećam i Zdravka Greba s kojim sam u Mostaru rasla. Volim i danas Mostar i rado idem tamo, iako mi ožiljci rata ni danas nisu razumljivi.
Zbog očevog posla iz Mostara smo otišli u Makarsku, pa potom u Split, gde sam živela sve dok nisam završila gimnaziju i došla u Beograd na studije i, kako se na moju radost ispostavilo, da živim.

Mnogi s rezervom, a poneko i s pravim traumama, govore o odrastanju u porodici vojnog lica, pa još ratnog generala. Da li je vaš otac bio strog?

Ne mogu reći ni da je bio strog, ali ni da nije, rekla bih da je bio zahtevan i pravičan. Ako bih mu dobro objasnila zašto nešto hoću ili neću on bi mi odgovorio da po njegovom mišljenju to nije dobro, ali i da mogu da probam ako baš hoću. Uvek je insistirao na čestitosti i moralnosti i bio vrlo misaon čovek. Pre rata je upisao ekonomiju u Zagrebu, ali je nije završio. Neke svoje veoma vredne knjige imam zahvaljujući njemu. On jeste bio presudan u mom životu.
Kad sam bila mala stalno mi je govorio, što tada nisam najbolje razumela, da u životu treba živeti tako da u svakom selu imaš kuću... Uvreme raspada naše zemlje shvatila sam na šta je mislio, ali i to da sam ga nesvesno i poslušala. Imao je mnogo prijatelja. Majka moje drugarice Goce Suše, teta Radojka Katić, kaže da je to zato što je i u ratu bio pravi džentlmenprvi u borbi, poslednji na kazanu, a onda opet prvi, posle bitke, na ogledalu. Iu ratu je vodio računa kako izgleda i deluje.

Majka, za razliku od njega i vas kasnije, nije bila javna ličnost. Posvetila se porodici, mužu, vašem bratu i vama. Kakav je bio njen uticaj?

Moja mama je bila jedna usmerena majka, pa donekle i posesivna i opsesivna kad je u pitanju priprema dece za život, posebno mene. Stalno je govorila da moram da znam i da peglam, i da čistim, i da heklam, i da šijem i sve sam to pod njenom budnom prismotrom naučila. I, smem slobodno da kažem, naučila sam se i dobrom građanskom vladanju, iako to u vreme kad sam odrastala nije bilo najvažnija stvar. Nije mi smetalo što sve to moram da učim, ali jeste to što me je ona time davila. Bila je beskrajno pedantna, čemu ja i nisam bila sklona u to vreme. Vreme koje je za nama pokazalo mi je važnost tih kućnih znanja, mada bih bila daleko srećnija da nisam morala da ih, ne učim, nego da ih doslovno primenjujem.

Među prijateljima vaših roditelja bilo je i mnogo uticajnih i poznatih ljudi iz tog vremena, kao što je Milovan Đilas s kojim ste kasnije i profesionalno sarađivali?

Kuća mojih roditelja uvek je bila prepuna ljudi, ja se ne sećam da smo mi sami ručali. Dešavalo se da mama ostane gladna jer tata ne bi rekao koga će sve dovesti na ručak pa se onda skupi mnogo njegovih prijatelja i pojedu i spremljeno i zalihe.
Tačno jemoj otac je i sam bio uticajan, u ratu komandant Druge dalmatinske brigade, narodni heroj, a posle rata funkcioner s mnogo poznanstava i interesovanja, pa ja od malih nogu poznajem mnogo uticajnih ljudi. Već sam rekla da je u Mostaru na spratu iznad nas stanovala porodica Grebo i da smo Zdravko, sada čuveni profesor u Sarajevu, i ja od tada do dana današnjeg dobri prijatelji.
Unašoj kući su se stalno pričale neke političke priče, tako da mi je politički angažman još i u detinjstvu bio normalna pojava.

Moglo bi se zaključiti da vaše interesovanje za politiku datira još iz tog perioda. Jeste li ikada poželeli da se i sami njome bavite?

Ne, ja sam bila duboko ubeđena da se politikom neću baviti, nisam je volela i taj sam odnos kad je profesionalna politika u pitanju zadržala i do danas. Uticaj me, međutim, očigledno nije mimoišao jer sam na Televiziji Beograd ušla u informativnu redakciju i počela da posmatram politiku iz specifičnog novinarskog ugla.
Kao sasvim mala sam govorila da hoću da budem doktorica i stalno sam imala lutke koje bih otvarala da vidim šta je unutra. Kako sam postajala zrelija mislila sam da ću biti slikar, iako danas ne znam na osnovu čega, osim možda na osnovu priče jednog sjajnog slikara koji je bio moj nastavnik likovnog u osnovnoj školi i koji je mojoj mami stalno pričao da ću ja postati ili slikar ili čuvena osoba.
Nisam postala ni jedno ni drugo...

Jeste li uopšte pokušali da slikate, makar kao hobi?

Ne, ako izuzmemo dečije pokušaje, ali slikarstvo i danas volim. Mnogo mojih prijatelja danas su što slikari, što vajari u Beogradu, Splitu, Zagrebu. Oni uvek kažu da nikako nisu mogli i ne mogu da me povežu sa osobom koja je radila na Televiziji i pričala o Savezu komunista i partiji! Volim umetnost zaista, a ne zbog toga što je to danas popularno reći. Moja drugarica Zorka Cerović kaže da bih bila sjajan likovni kritičar jer ono što vidim na slici ne vide ni čuveni kritičari.

Mnogo slika krasi vašu kuću...

Sve te slike, a ima ih svuda u kući, dobijala sam od prijatelja. Mojim prijateljima slikarima mnogo je jednostavnije da mi za rođendan poklone sliku nego da kupe drugi dar, a ja se tome veoma radujem. Umojoj kući nema nijedne kupljene slike.

Hajde da zaokružimo detinjstvo i ranu mladost. Kako biste ih ocenili?

Mnogo lepih slika... Mi smo stalno nešto kolektivno radili, život nam je bio prepun susreta i događanja, išli smo zajedno na izlete, planinarenja. Ponekad pomislim da su moje detinjstvo
i odrastanje bili mnogo kvalitetniji i srećniji nego što to imaju današnja deca, ali se onda ugrizem za jezik i zapitam na osnovu čega ja o tome sudim? Ipak, moram da vam kažem da smo se mi tada, recimo, takmičili u čitanju, ko će više knjiga pročitati, i bili smo u stanju satima da se raspravljamo, prepucavamo ko je pametniji, ko je nešto bolje ukapirao... Užasnuta sam koliko mlade generacije danas ne žele da čitaju knjige... Oni recimo odu u videoteku, uzmu Rat i mir, odgledaju film i nemaju potrebu da pročitaju knjigu. Ne deluje mi uverljivo objašnjenje da je ovo novo, brže vreme i da nove tehnologije nameću
novo ponašanje, pre bih rekla da je, upravo zahvaljujući novim mogućnostima tehnike, na delu nekakva lenjost duha koja postaje opšte pravilo ponašanja. Utom smislu mislim da smo mi tada punije živeli, neću reći pametnije, već nekako bazičnije.
Bila sam beskrajno aktivna u dramskoj i literarnoj sekciji i godinama sam igrala u folkloru, negde sve do trećeg razreda gimnazije, kad sam dobila upalu zglobova i šest meseci ležala u bolnici. Sećam se da su, kad sam došla u Beograd na studije, svi bili zaprepašćeni zbog toga što znam da igram kola, šotu...
Uvek sam bila odličan đak zato što sam shvatila da ću, ako budem imala sve petice, imati veću slobodu. Iimala sam je. Pa, eto, hajde da povučemo još jednu paralelu: iako sam bila odličan đak, u drugom razredu gimnazije imala sam jedan iz vladanja na polugodištu. Zvuči neverovatno, ali meni je bilo logično i tada i sada, iako prekršaj za koji sam tako drastično kažnjena danas deluje bezazleno. Naime, ceo razred je pobegao sa časa hemije, neki su priznali da su pobegli, nekima su dolazili roditelji da ih opravdaju, a ja mojima čak nisam ni rekla, niti sam htela da se izvinim profesorki hemije. Tada je ona zvala mog tatu koji je radio u Zagrebu, misleći da će tako nešto postići, ali joj je on odgovorio da je to moj i njen problem i da on ne shvata zašto je njega zvala.
U tom smislu mislim da sam dobro odgojenada imam pravo da mislim i budem ono šta ja hoću. Ida sve ima cenuprofesorka me je, nažalost, maltretirala do kraja gimnazije.

Živeli ste u Splitu koji je mnogima do raspada SFRJ bio druga kuća, omiljena letnja baza. Rat je udaljio Srbiju od Splita i Split od Beograda, danas je većini ljudi tek egzotična razglednica. Kažite nam kakav je bio vaš Split?

Split je u to doba bio vrlo kreativan, nekako drugačiji. Mnogo pre nego što je Oliver Dragojević to otpevao, ja sam iskreno mislila da je Split centar sveta. ISplit se tako i ponašao, bio otvoren, voljan da prihvati i nove ljude i nove ideje. Ali, znate, krajem 60-ih i početkom 70-ih cenile su se druge stvari, bio si deo sveta, nisi bio prinuđen da budeš dete jedne ulice, grada i granica jedne države. Mislim da me je taj rascvetali i radoznali Split kasnije prilično opredelio, pa uvek hoću sve da znam, da se nešto kreće, vrti, pomera, saznaje novo.

Niste otišli u Zagreb na studije, već u Beograd. Ima li neke tajne u tome?

Ma ne, u Zagreb nisam otišla iz čisto klinačkog, buntovničkog stava. Ranije sam krenula u školu i još nisam napunila 18 kad sam pošla na fakultet. Uto vreme moj je tata bio potpredsednik Sabora u Zagrebu, tako da bi moj odlazak na studije tamo podrazumevao da živim s njim, što ja, kao i svaka mlada devojka, nisam želela. Kako je moja mama odavde i često sam dolazila u Srbiju, vreme kad svi idu na more, letnji raspust, ja sam provodila u Beogradu i uvek sam ga volela. Zbog toga sam i upisala studije na Filološkom fakultetu, odsek jugoslovenske i svetske književnosti.
Oduvek sam volela književnost i znala sam da ću se baviti nečim što je pisano, ali tih godina nisam mogla ni da zamislim da ću biti politički novinar; bila sam uverena da ću se baviti umetnošću. Upisala sam čak i istoriju umetnosti.
Jedini momenat kad sam pomislila da sam možda upisala pogrešan fakultet bilo je mnogo kasnije, kad sam došla u Televiziju i ušla u montažu. To je mene fasciniralo, to lepljenje sličica, podvlačenje tona, skraćivanje, i tada sam pomislilazašto ja nisam znala da tako nešto postoji, trebalo je da odem to da studiram!

Prelazak iz Splita u Beograd bio je veliki korak za nekoga tako mladog.

Sobziron na to da sam kao mala stalno dolazila u Beograd jedino što je bilo stvarno novo kad sam upisala fakultet je to što sam bila samostalnaživela sam sama i morala da se brinem o sebi. Ali, zauzvrat, niko mi nije stajao nad glavom i to mi se mnogo dopadalo. Uvreme kad sam počela da studiram brat je završavao fakultet, tako da nisam imala osećaj odvojenosti. Moja majka je uvek govorila da sam imala bolje uslove od njega, ali je tatin stav bio da sam ja žensko, da moram imati i više para i biti u boljem stanu od mog brata jer je on muškarac i može da izdrži.

Posle studija brat je ostao da živi u Splitu.

On je zadrti Dalmatinac i za njega je jedino moguće da bude u Splitu i ni u kojem drugom mestu, iako je rođen u Subotici.

Da li vi imate omiljeni grad?

Meni je svejedno gde živim... Ne vezujem se za mesta, već za ljude. Mislim da me je Beograd najviše oblikovao, jer sam najveći deo života provela u njemu i mnogo ga volim, ali nikada ne bih reklaBeograd ili ništa. To ne bih rekla ni za Split, iako obožavam more, kamen, maslinu, i stalno mislim da ću kad ostarim ja živeti na moru.

Počeli ste da radite već pri kraju studija.

Da, na četvrtoj godini fakulteta. Zaposlila sam se jer sam uvek imala tu neku potrebu da budem svoja i samostalna, da ne zavisim ni drugih, pa ni od velikodušnih roditelja, htela sam da radim da bih imala više novca. Svog novca, jer sam uverena da je novac koji sam zaradiš najvažniji za samopoštovanje.
Moj prvi posao bio je na Televiziji Beograd. Prvo, naravno, kao povremeni, pa stalni honorarni saradnik i, potom, stalno zaposlena. Mislila sam da ću se baviti kulturom, ali tadašnji urednik kulture Nenad Ristić u jednom momentu mi je rekao kako je bez veze da ostanem u toj rubrici jer ću “uvek da pijem Treći dnevnik”. To je televizijski izraz jer je kultura u to vreme uvek išla u tom kasnom terminu.
Razmislila sam i poslušala ga, prešla sam u unutrašnju rubriku. Itada sam pomislila da sam najgluplje stvorenje na svetu. Ušla sam u redakciju u kojoj su bile veličine kao što su Aca Bulajić i Milica Lučić Čavić koji sve znaju, a ja nemam pojma.

Kako je teklo učenje zanata?

Televizija je malo specifična, slikom i rečju moraš da
kažeš sve u jednoj sekundi, ako to ne uradiš stvar je propala. Na sreću, ta redakcija je bila dobra, svi su bili tu da pomognu mladim novinarima, hteli su da ukažu na najbitnijeda u prvoj rečenici moraš da saopštiš ono što je karakteristično. Pored toga, u Zagrebu sam upisala postdiplomske studijeizučavanje ekonomije i političkih sistema. Nisam magistrirala, ali sam svakih 14 dana išla u Zagreb. Imala sam sjajne profesore i tamo sam naučila stvari koje nisam znala.
Novinarstvo je zanat, radiš i naučiš nešto, putuješ, analiziraš.

Televizija je danas uobičajena stvar, u Srbiji ima više TV-prijemnika od odraslih stanovnika. U vreme kad ste vi počinjali televizija je praktično ulazila u zenit, osvajala svet, kao što to danas čine druge nove tehnologije. Kako biste opisali razlike između Televizije tada i sada?

Upravo zbog toga što je bila najmoćniji medij, Televizija je tada bila i veoma odgovorna. Govorim, naravno, o informativnom programu u kojem sam ja radila. Tada je bio sasvim drugačiji koncept Dnevnika, a sada se sve svodi na vesti, sasvim kratke ili malo duže.
Jedan od tadašnjih voditelja, koji je sada nažalost mrtav, Momčilo Popović, vodio je Nedeljni dnevnik i mi smo danima u hodniku umeli da razgovaramo o tome šta bi bilo dobro pripremiti za taj dnevnik. Iako je, recimo, bila sreda, on je planirao Dnevnik za nedelju jer je hteo da bude drugačiji. Televizija je tada bila kreativnija i, uopšte, bilo je kreativnije vreme, sa više kolektivnog duha i to potpuno obuzme.
Mislila sam da nikada neću otići iz Televizije. Da mi je neko ‘85. ili ‘86. rekao da penziju neću dočekati na TVBeograd rekla bih mu da nema pojma, jer volela sam taj posao i bila ambiciozna.
Volela sam da analiziram ekonomske stvari iz političkog ugla. Ekonomija me je zanimala, a u to doba postojao je jedan sjajan list, Ekonomska politika, i svaki novinar koji je želeo da se bavi ekonomijom čitao ga je. Pravili su ga divni ljudi, među kojima su bili Milutin Mitrović i Dragiša Bošković... Umela sam satima da sedim u kafani “Boka” u Lole Ribaradanas nema kafane, a ulica je Svetogorskada s njima dvojicom razgovaram o ekonomskim kretanjima, šta će se menjati, kako naterati partiju da pusti nove vetrove u ekonomski život Jugoslavije. Tako sam praktično na izvoru učila zanat.

Split je bio živ, a Beograd? Ima li razlike između Beograda tada i sada?

Ogromna je razlika između Beograda tada i sada. Uposlednjih 20 godina Beograd je pokušavao da sačuva imidž
kroz, recimo, Bitef, Fest i Bemus, a tada je bilo najnormalnije da dolaze najčuveniji filmski svetski reditelji, pozorišni pisci, kompozitori, čuveni glumci. Ištampalo se mnogo dobrih knjiga. Pre dve godine kad se moja prijateljica iseljavala iz Srbije pomagala sam joj u pakovanju knjiga; ona se rasplakala nad svakom knjigom, s rečima: “Šta se ‘80-ih u Jugoslaviji prevodilo!”.

Manje zahtevni ljudi s nostalgijom se sećaju tog vremena, postoji i urbana poskočica “dok je bilo Tita bilo je i šita”. Kakav život, kakvu Jugoslaviju pamtite?

Rado ću rizikovati da me proglase jugonostalgičarkom, jer to izvesno i jesam. Ne zato što žalim za sistemom i prohujalim vremenom, već zato što smo svi zajedno propustili priliku da budemo deo sveta koji pre svega sebi želi bolje, a samim tim i drugima. Bio je to u svemu otvoreniji, liberalniji period, Jugoslavija je bila sasvim otvorena. Tada smo, bez obzira na to što smo živeli u Beogradu, imali utisak da smo građani sveta. Odeš do Londona ili do Rima, pa se vratiš i dobro ti je u Beogradu jer ti se čini da sve što tamo ima imaš i ti kod kuće. Bilo je to naprosto vreme kad si širom otvorenih očiju mogao gledati napred, u budućnost.

Danas vlada uverenje, hranjeno radikalnim antikomunizmom, da je to bilo vreme velikih političkih pritisaka na novinare.

Ne bih se složila s tim mišljenjem generalno. Govorim o vremenu kad sam radila, ne o godinama koje nisam lično iskusila. To je bilo vreme kad se Jugoslavija otvarala i menjala, na Televiziji su
bili sjajni urednici koji su nas doslovce gurali u profesiju, pomagali nam i štitili nas kad treba. Mogli smo, recimo, praviti prilog ili komentar tako da 70 odsto bude kritika na račun Saveza komunista Jugoslavije i Centralnog komiteta, a ostatak “pakuješ“ tako da promene ipak neće biti moguće bez znanja najviših organa partije. Mislim da je bilo dosta slobode. Možete li danas, kad su sve vesti obojene nekom, ali uvek jednom, političkom bojom, da zamislite toliko prostora za analizu i kritiku?

Bili ste član Saveza komunista. Da li je ulazak u partiju bio uslov da se bavite novinarstvom ili ste imali neke druge razloge?

Nisam imala posebne razloge, primili su me u partijsku organizaciju informativnog programa verovatno zbog toga što je bilo normalno da novinari koji rade u informativnom programu budu članovi partije. Sećam se da je došao sekretar partije Trtica i rekao: “Znaš šta, Nadežda, bilo bi dobro da uđeš u partiju”, i ja sam pristala. Nisam to doživljavala ni kao nagradu ni kao neku veliku obavezu, niko me nije uslovljavao ulaskom u partiju, bio je to logičan sled događaja.
Da sam odbila, možda ne bih mogla da pratim Centralni komitet Srbije i CK Jugoslavije, ali ne verujem da bih imala nekih drugih problema u radu i da ne bih mogla da napredujem.
Što se tiče članstva, jednom u nekoliko meseci imali smo sastanke na kojima je sekretar govorio o tome kako moramo da budemo vredniji i aktivniji, kako se mora više raditi, stvarati... Niko od nas nije imao utisak da je poseban zato što je član partije, da će zbog toga napredovati, ili da mora paziti šta radi jer nam partija “sedi na glavi”. Čini mi se da je danas u nekim partijama taj unutarpartijski odnos mnogo stroži.

Početak vaše karijere poklapa se s velikim turbulencijama u SKJ, a posmatrano sa ove distance nedugo posle hrvatskog proljeća i srpskih liberala umro je Josip Broz Tito. Taj ste period aktivno pratili. Šta se desilo sa zemljom i sa partijom?

Posle Titove smrti unutar dela Saveza komunista prevladale su želje za promenama, uspostavljanjem drugačijeg ekonomskog sistema, što je, mislim, bilo dobro. Ti ljudi su prosto osetili da samoupravljanje nije dovoljno efikasno u proizvodnji dobara. Istovremeno, partija je počela i politički da slabi, u državi je uspostavljeno kolektivno predsedništvo i nije bila monolitna kao pre Titove smrti. Pravi sunovrat nastaje jačanjem republičkih aspiracija koje se vezuju za nacionalne pokrete. Onda je došla Osma sednica, Slobodan Milošević, pa ratovi 90-ih, i sve to urušilo je otvorenost koja je postojala.
Pravi odgovor na vaše pitanje mnogo ranije u knjizi Život dao je Dragoslav Jovanović, kome su komunisti sudili za neprijateljsko delovanje jer se zalagao za višepartijski sistem i pluralizam. Usvojim zapisima iz zatvora, negde ‘48/’49. godine, napisao je da se bivša, stara Jugoslavija raspala zbog toga što je kralj dozvolio više stranaka i hteo da napravi veštačku naciju Jugoslovena, a da će se druga Jugoslavija raspasti zato što je dozvolila više nacija, a samo je jedna partija. Zvuči paradoksalno, ali se pokazalo kao tačno.

Kad su, prema vašoj proceni, stvari krenule loše, ipak ste bili novinar koji je pratio Savez komunista i imali ste više informacija od običnih građana?

Smatram svojom prednošću to što sam pratila partiju. Građani u to vreme nisu razmišljali o tome šta se dešava unutar SK, mi koji smo bili, da tako kažem, unutra uočili smo prve znake nadolazećeg raspada još 85. ili 86. godine, kada je bilo unutrašnjih previranja i sukoba. Ne treba zaboraviti ni kosovska previranja ‘81, kad se uspostavila kasnije vidljiva linija razgraničenja koja je posle Osme sednice svima postala jasna.
Uostalom, ni sukob Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića nije krenuo ‘87, već dve godine ranije, ali da stvari idu veoma loše bilo je posve jasno na sednici Gradskog komiteta SKBeograda, kad je smenjen Dragiša Pavlović upravo zbog briljantne knjige o Kosovu...
...Aonda je došla Osma sednica. Iako sam bila užasnuta načinom rasprave, shvatila sam da je Milošević mudro sve unapred spremio. On je, nakon što je postao predsednik CK, dve godine menjao opštinske i okružne sekretare partija i pripremio sebi praktično aklamativnu podršku na Osmoj sednici i za Osmu sednicu.

Postaje li tada vruće u novinarskoj koži? Šta se dešava s vama profesionalno u to vreme? I dalje ste u Televiziji Beograd?

Upočetku je bilo nelagode i neizvesnosti, ali ne i otvorenog pritiska. Aonda, dva meseca pre Osme sednice, zakazana je zajednička sednica SKi Socijalističkog saveza, koji je fingirao višepartizam okupljajući pod istom kapom omladinu, borce, sindikate... Tada mi je glavni i odgovorni urednik Mihajlo Erić rekao da je sednica veoma važna i da idem da izveštavam. Napravila sam izvagan prilog, uključujući dva tonska snimka jednog i drugog mišljenja. Prilog je bio spreman za emitovanje kad su u montažu došli voditelj Dnevnika Ivan Krivec, generalni direktor Televizije Ratomir Vico, direktor Dušan Mitević i Mihajlo Erić.
Mitević i Vico su tražili da izbacim druga dva mišljenja koja su meni služila kao ravnoteža, ali ja sam rekla da neću, da ga mogu sami premontirati, ali da ja neću govoriti nego će morati spiker da čita. Nastala je ogromna svađa jer sam odbila da poslušam generalnog direktora.

Jeste li imali podršku za takav stav?

Mihajlo Erić mi je samo rekao da je prilog umeren i da treba da branim svoj stav. Nikada mi nije bilo šta naredio, iako je tokom godina postojala priča da jeste. Računalo se da je on bliži opciji Ivana Stambolića, za razliku od ostalih koji su podržavali Miloševića.

Koji je prilog emitovan u Dnevniku?

Moj. Ni oni nisu bili sigurni u konačnu pobedu i ko će nadvladatiStambolić ili Milošević.
Upola osam emitovan je moj prilog. To i izveštaj u Borbi, čuvenoj Stašinoj (Stanislav Marinković) Borbi, sutradan bili su jedina dva izbalansirana priloga sa sednice, svi ostali mediji navijali su za Miloševića.

Jeste li ipak zbog tog sukoba s rukovodstvom imali problema u daljem radu?

Ne do Osme sednice CKSKSrbije. To se kasnije, kao i još neke stvari koje sam radila, izvadilo iz dokumentacije i meni se u partiji sudilo za, kako se to zvalo, “idejna skretanja”. Ali ne samo meni već, pre svega, Mihajlu Eriću, zatim Gordani Suši i Branki Mihajlović. Tri meseca su svake večeri trajali
partijski sastanci. Meni je u jednom momentu bilo dosta tih sastanaka i rekla sam Eriću na hodniku: “Daj, bre, Mihajlo podnesi više ostavku da ovo prestane!”.
Oni su, u stvari, sve vreme njega ciljali, a mi smo bili dokazni materijal za to da je dopustio idejno skretanje u Informativnom programu. On mi je odgovorio: “Ne, u mojoj biografiji mora da piše da sam smenjen!”. Izdržao je do kraja, ali ga je to koštalo jer je dva meseca kasnije imao infarkt. Epilog je bilo raspuštanje partijske ćelije Informativnog programa, ali ne i rasturanje redakcije, jer smo se mi držali zajedno. Samo je nekoliko njih iskočilo i stalo na stranu Ratomira Vica.

Osmu sednicu svi ocenjuju kao međaš dva vremena.

Osma sednica je bila direktno ovladavanje partijom, početak jedne diktature, to jeste bio žestoki uvod u raspad Jugoslavije. Ne znam da li su Kučan i Milošević imali tajne dogovore, ali jasno je bilo da kad se u Jugoslaviji, kakva je bila, toliko snažno zaigra na nacionalnu kartu, kraj ne može biti u operi već na ulici.
Za takvu politiku trebalo je i omamljeno javno mnjenje, što je Milošević postigao smenjivanjem svih glavnih i odgovornih urednika u centralnim republičkim medijima i postavljanjem ljudi koji su gurali tu pogubnu, primitivnu, nacionalističku politiku Srbije. To je i rezultiralo valom napisa u novinama i knjiga u kojima je Srbija veličana kao pobednica s najviše žrtava u prošlim ratovima, da sve ostale republike žive na njen račun, da se Slovenci nikada nisu borili za Jugoslaviju, da su Hrvati uvek bili samo ustaše, muslimani balije, Albanci iredenta.

Mnogi i danas Slobodana Miloševića veličaju kao političara koji je Srbiji vratio dostojanstvo, drugi mu sude kao pravom nacionalisti, a treći kao karijeristi koji je i partiju i državu i naciju iskoristio da ostvari svoje lične ciljeve. Gde vi vidite istinu?

On je bio iskonski diktator. Mislim da je on hteo da bude predsednik Jugoslavije onakav kakav je bio Josip Broz Tito, ali da ostale republike i partijska rukovodstva zapravo nisu hteli da mu tetoše. Ubeđena sam da je manipulisao nacionalizmom jer je to bila moćna karta za pokretanje ljudi. Kad ti neko tri godine poručuje da si ugrožen, da si siromašan zato što drugi žive na tvoj račun, da te iskorišćavaju, da si gubitnik, ako nemaš unutrašnje mehanizme odbrane naprosto počneš tako da se osećaš.
Ljudi su gledali vesti u pola osam i to je za njih bila istina, a Milošević je znao da mora da osvoji medije kako bi sproveo svoju, kako smo se osvedočili i još više osetili, pogubnu politiku.
Znate, još davnih ‘80-ih, kad sam pitala Milovana Đilasa da mi napravi razliku između Tita i Miloševića, nasmejao se i rekao da je Tito bio lepršavi, folklorni diktator koji je voleo da mu se aplaudira, da mu bacaju cveće na automobil, da mu pioniri mašu zastavicama, a da je Milošević zapravo suštinski diktator. Ito je istina, Miloševića nije interesovalo ništa van njegovog sveta i sve oko sebe je podredio jednom ciljuda se održi, bez obzira na cenu.

Šta se dešava s vašom karijerom nakon toga?

Posle Osme sednice bila sam suspendovana. Partijska komisija koja je ocenjivala bila je dobronamerna, dobila sam poslednju opomenu pred isključenje, ali na Televiziji sam suspendovana na šest meseci, nisam imala pravo da se pojavim ispred kamera niti da mi se čuje glas iz off-a.
Išla sam na posao svakog dana, a nisam radila.
Jedan detalj iz tih dana ostao mi je veoma upečatljiv. Mesec dana posle sednice prišla mi je Veroslava Tadić, koja je 70-ih bila glavna i odgovorna urednica, a u vreme liberalizma smenjena je i premeštena u redakciju naučnog programa. Pitala me je da li ću, posle svega, ostati na Televiziji i rekla da se mi, koji smo tada već bili suspendovani, nikada nećemo vratiti u sjaju koji smo ranije imali. Navela je sopstveni primertrebalo joj je 13 godina da dobije pravo da joj se glas čuje u programu!
Pitala sam je gde da odem.

Ipak ste otišli.

Ne odmah. Već u decembru odlučila sam da počnem da radim za slovenačko Delo, ali još nisam napustila Televiziju. Taj period smatram dragocenim u svojoj karijeri jer je tako i nastala knjiga Suočavanje sa sudbinom.

Značajan deo tekstova i priloga krajem osamdesetih godina napisali ste o Demokratskoj alternativi, njihovim idejama, predlozima i ciljevima. Kako je uopšte došlo do prvog kontakta s njima?

Demokratsku alternativu, ne naravno ovu kasniju Čovićevu stranku nego pokret vrhunskih intelektualaca odanih domovini, ali ne i režimu nastalom posle rata, osnovali su ljudi koji su 1945. godine otišli iz zemlje jer se nisu slagali s partijskom diktaturom i bili istinski zagovornici partijskog pluralizma. To su Ljuba Sirc, Vane Ivanović, Desimir Tošić, Adil Zulfikarpašić...
Na jednom kongresu sociologa 1987. godine upoznala sam Ljubu Sirca i pošto sam se složila sa svim što mi je predočio, tražila sam da mi pošalje dokumenta i posle dvadesetak dana na kućnu adresu stigao mi je paket knjiga. Fascinirao
me je jedan detaljsve su bile pažljivo spakovane i umotane u onu pucketajuću prozirnu, zaštitnu foliju. Taj detalj mi je slikovito pokazao koliko Ljuba veruje i želi promeneda Jugoslavija ostane, ali drugačija.
Zapravo, članovi Demokratske alternative napravili su 1963. godine u Engleskoj program za Jugoslaviju u čijoj su osnovi višepartijski, pluralni parlamentarizam i decentralizacija koja bi svakom delu zemlje dala značaj, premrežila je i uvezala. Primera radi, imali su ideju da u Sloveniji bude jedno ministarstvo, u Hrvatskoj drugo, da Vrhovni sud bude, recimo, u Sarajevu ili Skoplju, centralna banka na trećem mestu.
Sasvim razumljivo, Jugoslavija ih je doživljavala kao pretnju, pri čemu zapravo mislim na partiju, ne na narod, građane. Bili su veoma imućni ljudi, uticajni u inostranstvu i koristili su svaku priliku, a imali su ih mnogo i svuda, da ispričaju drugačije stvari od onih koje su se mogle čuti u govorima naših delegacija. Koliki je bio zazor od njih svedoči i to što sam prve policijske smetnje imala baš zbog njih, dešavalo se da mi obiju kuću a da ništa ne nedostaje. Kasnije mi je, negde 1995. ili 1996. godine, jedan čovek koji bio vrlo visoko rangiran u vlasti rekao da im je veliki problem bio to što sam u svojim tekstovima i prilozima promovisala Demokratsku alternativu, njih i njihove ideje.

To vas nije omelo da napišete nekoliko knjiga u kojima ste temeljno predstavili i njih i njihove ideje, pomenimo knjigu-razgovor koji ste vi i Milovan Đilas vodili sa Bošnjakom Adilom Zulfikarpašićem, pa takođe knjigu intervju Adila Zulfikarpašića i vas sa France Bučarom Sudbonosni događaji, biografiju Vaneta Ivanovića Dugo zvono…

Bio je to izazov kojem nisam mogla odoleti, a nisam ni htela. Naprotiv, ja sam po prirodi takva da idem uz maticu. Teže je, donosi mnogo više lepote i zadovoljstva od prepuštanja talasima. Tako sam, radeći ih, mnogo saznala i dobila neprocenjivu dragocenostdrugovanje s tim izuzetnim ljudima i niz divnih sličica koje čine jedan od najvrednijih mozaika mog života.
Prva knjiga o Adilu Zulfikarpašiću nastala je kroz razgovore koje smo on, Milovan Đilas i ja vodili u Budimpešti. Adil je bio veoma zadovoljan i knjiga je prevedena na mnogo jezika, uključujući engleski, nemački, francuski. Onda je prirodno došla ideja za drugu knjigu sa Adilom i Francom Bučarom. Mada mi se činilo da je nekako prebrzo, otišla sam u Vans u Francuskoj gde je Adil imao kuću. Ieto jedne od tih sličicaodmah pored kuće nalazila se kapela koju je oslikao Pikaso. Na jednoj strani su ratnici, na drugoj strani oni koji su za mir, i na kraju se sve spoji u jednu crtu. Slika šalje jasnu porukuda ratnici mogu da postanu mirotvorci i obrnuto. Dok sam gledala tu kapelu shvatila sam kako ću raditi taj paralelni intervju i na kraju je odlično ispalo.
Franc Bučar je bio pravnik, profesor fakulteta koji se 70-ih sukobio s partijskim strukturama i na kraju otišao u disidentstvo. Razgovor se završio tako što se Franc Bučar rasplakao zbog jedne moje opaske. On je pričao o tome da mladi, napredni ljudi u Sloveniji nemaju slovenački naboj već odlaze iz zemlje i pitao se zašto su se svi oni mučili da Slovenija dobije sve, ako će najkreativniji otići. Suze su mu krenule kad sam odgovorila da su
stvorili malu zemlju i da ljudi zbog toga odlaze, jer se ni intelekt ni znanje ne mogu vezivati unutar granica.

Ipak, osnovna tema svih knjiga bila je Jugoslavija, čije ste i bukvalno dete. Ako nije tajna, kako se danas, mnogo godina od stvarne smrti te zemlje, izjašnjavate?

Nije tajnakao eks-jugoslovenka. Zaista mislim da je taj jugoslovenski okvir bio savršen i da su svi prošli mnogo gore stvarajući sopstvene države u kojima je doslovno gušena kulturna matrica zajedničkih stvari i veoma bih volela da se to počne ceniti. Danas se dešava da ljudi stasali u međuvremenu ne znaju šta je ta Jugoslavija zapravo bila, a ja mislim da niko nema prava i ne može da osporava svoju istoriju, nezavisno od toga da li mu je draga i slaže li se s njom.

Zastali smo kod vašeg odlaska iz Televizije Beograd. Otišli ste u prvu samostalnu produkciju JUTEL, koji je osnovao tadašnji reformski nastrojen savezni premijer Ante Marković.

To je bio prirodan izbor za mene krajem te 1989. godine. Ante Marković je predložio da se napravi televizija u Sarajevu, kako bi se na prostoru Jugoslavije moglo čuti i neko drugačije mišljenje od onog koje je plasirano na TVBeograd, TVZagreb ili u Ljubljani. To je bila prva samostalna televizijska produkcija na ovim prostorima, a iz TVBsu u JUTELprešli Goca Suša, Jasmina Teodosijević, Goran Milić. Neki su bili stalno u Sarajevu, a ja sam tamo išla jednom u 15 dana.
Žao mi je što nemam neke stvari koje sam radila za JUTEL, kao što je prilog o tome koliko je bilo žrtava rata u Jasenovcu. Jugoslavija je, posle rata do 1963. godine, popisala žrtve rata, a onda su na osnovu druge, mnogo veće brojke, dobili reparacionu odštetu. Srbi su, recimo, tvrdili da je bilo 1,7 miliona žrtava Srba u Drugom svetskom ratu, a zapravo
je stradalo 1,2 miliona ljudi sa teritorije cele Jugoslavije. Žao mi je i što nemam intervju sa Mesićem i još neke...
Bio je to dobar program, ali je kasno nastao. Onda je počeo rat u Bosni i Goca Suša i ja smo se 6. aprila 1992. godine poslednjim avionom vratile iz Sarajeva u Beograd. Sećam se kako smo svima govorile da je počeo rat, a niko nam nije verovao.
Živo pamtim i jednog dobrovoljca iz be-ha rata koji je, kad mu se ratovanje smučilo, odlučio da s porodicom ode u Kanadu, da se iseli. Nije tražio pomoć onih koji su ga na rat ohrabrivali i u rat gonili, već je u Beogradu potražio mene. Iznate šta mi je rekao dok smo čekali da odleti: “Bila si u pravu, ali nemoj se radovati, nemaš čemu, ti si pobednica u porazu. Svi smo mi pobednici u jednom velikom porazu.” Ibio je potpuno u pravu, svi smo mi lažni pobednici a stvarni gubitnici koji su, bez obzira na ratne i posleratne pobede, ogoljeni i orobljeni.

Kako ste preživeli po povratku u Srbiju?

Bukvalno zahvaljujući Manju Vukotiću koji je posle nekoliko meseci Gocu i mene pozvao u Borbu koja je nedugo zatim morala postati Naša borba, u trenutku kad je Milošević shvatio da mu ekipa koja je u tim novinama radila smeta. Okupirao je Borbu pa smo napravili Našu borbu, uništio je i nju pa smo otišli ja u Danas od osnivanja, Goca u VIN. Radila sam dugo kao saradnik Radija Slobodna Evropa i RFI.

U Beogradu ste bili u vreme velikog pospremanja državne televizije, čistke na RTS, kad je 1.200 vaših kolega dobilo otkaz posle dolaska Milorada Vučelića na njeno čelo. Tada je počelo snalaženje, otvaranje novih kanala informacija, stvaranje medija na kojima se mogla čuti “druga strana”, ona koje nije bilo u Drugom dnevniku, Politici, Novostima...

Počeli smo da osnivamo alternativne mreže i počelo je okupljanje u jedan, kako ga ja zovem, građanski civilni pokret otpora. Bili su tu Dušan Makavejev, Borka Pavićević, Biljana Jovanović, Biljana Kovačević Vučo, Nikola Barović, Mirko Kovač i mnogi drugi. Pokušavali smo da se nekako društveno angažujemo, putovali smo po Srbiji i građanima objašnjavali da nije baš sve tako kako čuju na televiziji.
Često smo nazivani izdajnicima, ali ipak je bilo nekog efekta. Strahovita zatvorenost koju je Slobodan Milošević uradio svom narodu isto je kao da je izvršio kolektivnu lobotomiju nad njim. Srbi su postali stanovnici jedne ulice i u tim uslovima nisu ni mogli da misle. Narod je svakog dana slušao samo laži koje su postale opšte mišljenje i zvanična istina. Jer, kao što kaže kineska poslovica, izgovorenu laž ne možeš stići ni sa četiri konja.

Tada nastaje i NUNS, posle višegodišnjih neuspešnih pokušaja da Udruženje novinara Srbije otrgnete iz političko-propagandne mašinerije.

Dugo su vođeni teški pregovori unutar tada jedinog postojećeg udruženja novinara, ali ja nisam u njima učestvovala jer mi je odavno postalo jasno da su se vođe UNS-a, a bogami u velikoj meri i članstvo, odrekli profesije. Kada je ta katastrofalna činjenica postala kristalno jasna formiran je NUNS, marta 1994.
Osnivački skup održan je u Domu omladine, a koliko je taj korak bio važan pokazao je RTSkoji je uoči njega emitovao emisiju kojom je hteo da umanji značaj najavljenog udruženja. Gosti su bili Hari Štajner, koji je bio za NUNS, a sa suprotne strane trojica poslušnika RTS-a. Taj navalentni, primitivni govor koji se čuo proizveo je potpuno drugačiji efekat od onoga što im je bio plan, jer se sutradan ispred Doma omladine okupilo 500-600 ljudi, ne samo novinara, već slobodnih, mislećih ljudi koji su došli da nas podrže kako je ko znao i mogao.
Znala sam da ćemo uspeti kada je šef kafane “Zora”, u koju smo posle Skupštine otišli na večeru, u ponoć zatvorio kafanu i častio nas.

Prošlo je dve decenije od početka previranja i punih 16 godina od stvaranja NUNS-a, koji je i prema mišljenju nepristrasnih analitičara i kritičara s obe strane imao nezaobilaznu ulogu u procesu osvešćivanja koje je dovelo do petooktobarskih promena 2000. godine. Kako se to dogodilo?

Jednostavno, NUNSje bio najaktivniji u podržavanju i formiranju nezavisnih medija. Milošević je napravio veliku, verovatno i presudnu grešku kad je dopustio formiranje tih medija, misleći da će se utopiti u hiljadu njegovih. Grdno se prevario jer, kako kaže Marfi, kad iz konzerve jednom pustiš crve, ja bih radije rekla mrave, ali ne menja stvar, nikada ih više ne možeš sve vratiti unutra. Upočetku sem prvog privatnog nedeljnika Vreme i dnevnog lista Borba, u Srbiji nije bilo drugih novina za drugi glas, a Studio Bi B92 bili su jezgro te naše druge reči i Milošević je loše procenio da nisu dovoljno uticajni i da se ne mogu suprotstaviti mašineriji koju je imao.
Kasno je shvatio zabludu. Zaoštravanjem politike i vraćanjem fokusa na Kosovo otvoreno je definitivno političko raslojavanje u Srbiji koje je praćeno žestokom kontrolom nezavisnih medija. NUNSje odigrao važnu
ulogu katalizatora te loše, naopake režimske politike koja je htela da uguši slobodnu reč. Kao skup veoma uglednih ljudi imao je mogućnost privlačenja novca od međunarodnih asocijacija zaduženih za slobodu medija. Uneku ruku NUNSje bio i prava socijalna ustanova koja je i bukvalno pomagala ljudima koji su u to vreme ostali bez posla da prežive.

Kako ste animirali javnost koja je prethodno bila uspavana da se probudi i pre svega poželi promene?

Dugo je to trajalo, do otrežnjenja javnosti došlo je tek posle rata na Kosovu, prvog koji se odigrao na našoj teritoriji, i bombardovanja. Ljudi su polako počinjali da shvataju da TO, ali i sve drugo, nije moralo da se dogodi. Nezavisni mediji u zemlji, među kojima kao svetionik ističem Našu borbu, ali i RFE, RFI, Glas Amerike, animirali su uspavanu javnost. Mravi su se razmileli i počeli su da nastaju i drugi nezavisni mediji, a presudan je bio njihov nastanak na lokalu. Zahvaljujući tim novim medijima, koji su radili u često neljudskim uslovima, i civilnom društvu koje je u međuvremenu ojačalo i podržavalo ih, 5. oktobar i pad režima Slobodana Miloševića postali su mogući i stvarni.