|
DUVANSKA MAFIJA
Krijumčarske veze balkanskih duvanskih bosova, kreirane u Miloševićevom DB-u, nadživele su njegov pad. Dugogodišnje opstrukcije svih istraga šverca duvana umalo su dovele do zastarevanja ovih krivičnih dela
Mira Marković zaklela se u majku (“majke mi...”) da nikada nikakve veze nije imala sa švercom cigareta. I ona i njen sin Marko Milošević potpuno su nedužni, kazala je Radiju “Slobodna Evropa” posle dugotrajnog ćutanja, pa se zato ni jedno ni drugo neće odazvati na poziv srpskih istražnih organa. No, sama činjenica da je odlučila da se oglasi svedoči da priča nije baš toliko jednostavna. Naravno da postoji opravdana sumnja u ovo “majke mi”. Makar i zbog iskaza koji je, tokom “Sablje”, dao bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes, u kome je rečito opisao kako su to Markovićeva i M. Milošević uticali na njega tokom devedesetih godina prošlog veka, nagovarajući ga da bez carinjenja u zemlju propušta konvoje šlepera inostranih cigareta.
Naime, 17. aprila 2003. godine Mihalj Kertes govorio je u okviru istrage protiv Borivoja Tanića – Bore Pekara, koji je “po mom saznanju, sa Markom Miloševićem uvozio robu široke potrošnje”, a pritom je imao i legitimaciju Savezne uprave carina, dobijenu od Mihalja Kertesa. “Što se tiče firmi Marka Miloševića, niko nije smeo na granici da zaustavi njegovu robu”, pričao je Kertes, dodajući da je s Markom kontaktirao retko, te da je on tek povremeno dolazio u SUC. Ovo je, inače, i jedino što direktno tereti mlađanog Miloševića. O Miri Marković, pak, bivši je direktor SUC-a bio mnogo rečitiji. Opisao je kako ga je profesorka telefonom pozivala nalažući mu da propusti robu bez provere dokumentacije, najavljujući pritom granični prelaz na koji će kamioni stići. Ili je Kertesu preporučivala Bojanu Bajrušević, s kojom se on, onda, dogovarao oko detalja. Sve, naravno, uz učešće struktura DB-a Jovice Stanišića i javne policije, kao i kada je reč o švercu pod okriljem grupe Stanka Subotića Caneta.
Najčešće korišćeni granični prelazi bili su Bogojevo, Kelebija, Dimitrovgrad, Preševo i Đeneral Janković, a sreća u nesreći je što su Bugari i Mađari sačuvali kompletnu dokumentaciju. Zahvaljujući tome, moguće je dokazati da je Bajruševićeva cigarete uvozila u zemlju zahvaljujući lažiranim papirima, kojima su cigarete (kao akcizna roba) na ničijoj zemlji “postajale” neakcizni nameštaj.
Kertes je svoj iskaz tada dao u prisustvu branioca, potpisao ga, sve u skladu s odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Na sudu će, kad stvar dođe do suda, biti iskorišćena kao dokaz sve i ako on nastavi da ćuti. Kao što ćuti sada, premda specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala Slobodan Radovanović nije odbacio mogućnost da mu bude dodeljen status svedoka saradnika.
Obračun sa “duvanskom mafijom”, započet prošle nedelje zahtevom za sprovođenje istrage protiv Stanka Subotića Caneta i njegovih pomagača (Milan Milanović Mrgud najvažniji je među “ostalima”), nastavljen je početkom ove, “otvaranjem” druge švercerske grupe čiji su čelnici, kako je navedeno, Mira Marković i Marko Milošević. Članovi ovih grupa na nižim nivoima, navode izvori NIN-a, već su progovorili pred istražnim organima i “uvezali” dokaze, zbog čega su sa dovoljnim pouzdanjem i podneti ovi zahtevi za sprovođenje istrage. U tom kontekstu treba posmatrati i onih četrdesetak miliona evra koji se već sada stavljaju na teret Stanku Canetu Subotiću.
Uskoro, prema sasvim pouzdanim saznanjima NIN-a, uslediće i hapšenje članova još jedne grupe organizovanih srpskih krijumčara cigareta.
Interesantno je da su za organizatore ovonedeljne grupe švercera imenovani M. Marković i M. Milošević, iako je tokom policijske istrage (akcija “Mreža”) za šefa grupe važila Bojana Bajrušević; udovica Markovog prijatelja i patrona Vlade Kovačevića Trefa, vlasnica skupocenog “ferarija” i “najlepšeg ‘bentlija’ u gradu”, luksuznog zdanja na Vračaru, radnji u “pola Knez Mihailove ulice”... Ubistvo Kovačevića Trefa, inače, nikad nije rasvetljeno, a NIN je već pisao o indikativno traljavo sprovedenoj istrazi u kojoj, primera radi, nisu saslušani ni neposredni očevici njegove likvidacije.
Udovica Bajrušević je, ipak, posle ubistva supruga nastavila i razgranala porodični posao. Kako saznaje NIN, ogromno bogatstvo stekla je, s jedne strane, opisanim prebacivanjem robe preko granice uz pomoć lažne dokumentacije, a s druge strane naduvavanjem faktura. Cigarete su legalno kupovane od proizvođača za “Tref” fri-šopove, ali su cene ovih cigareta pumpane ubacivanjem lažnog posrednika, “of šor” kompanije koja je takođe u vlasništvu Bojane Bajrušević. Kao takve, otkrivene su BVA iz američke države Delaver, Feroglas, registrovan u Vaduzu, glavnom gradu Lihtenštajna, Prima trejding iz Ciriha... Razlika u novcu, ona razlika između stvarne i državi prikazane cene, uplaćivana je na račune ovih firmi u našim bankama i bankama u Segedinu, Budimpešti, Ljubljani i po Švajcarskoj. Novac je zatim – i ovo je nezakonito – prebacivan na privatne, nerezidentne račune Bojane Bajrušević. Gro novca ona je iznela u periodu oko 5. oktobra 2000. godine, a naročito uoči formiranja vlade Zorana Đinđića.
Smeštanjem Bajruševićke na nivo ispod nivoa organizatora otvara se mogućnost (zakonska) da i njoj bude ponuđen status svedoka saradnika. Prethodno hapšenje i privođenje na saradnju se podrazumeva, a izgledni su i teški pregovori ako se vlasti na njih odluče. Bojana Bajrušević se, naime, već pokazala kao tvrd pregovarač kada se sa šefovima zemunskog klana cenjkala oko otkupnine, pošto su ovi oteli njenog rođenog brata Vuka Bajruševića.
Trenutno, međutim, Bojana Bajrušević je van domašaja organa otkrivanja i gonjenja, baš kao i njen kolega Stanko Subotić Cane. Kolega s kojim nije direktno sarađivala već su radili uporedo; iz tog razloga, saznaje NIN, Specijalno tužilaštvo i namerava da protiv njih povede razdvojene postupke, a ne jedan objedinjeni, kako bi se očekivalo s obzirom na zajedničko polje delovanja.
Priča o saradnji Caneta Subotića i Bojane Bajrušević zapravo je priča o nastanku i razvoju “duvanske mafije” u Srbiji; o biznisu na kome se obrtala i po milijarda evra godišnje i pokoja glava pride, u kome su učestvovale ovdašnje i inostrane obaveštajne službe, multinacionalne korporacije. Biznisu osmišljenom uvođenjem sankcija, koji je nadživeo svoje začetnike i postao oruđe kojim se do danas uticalo na ovdašnje političare i medije. Cane kao vlasnik najveće mreže distribucije štampe u regionu dovoljno svedoči o tome. I sve bi bilo u najboljem redu da nije ona dva luda policajca koji su ozbiljno shvatili svoj posao, uprkos svim podmetanjima...
Upućeni u događanja s obe strane zakona i tajni tajne službe saglasni su da biznis s cigaretama kreće početkom devedesetih godina, s početkom ratova i nepravednih sankcija. Državu i ratove trebalo je finansirati; cigarete su, pored nafte, droge, oružja..., omogućavale najbržu zaradu. S blagoslovom najvišeg državnog vrha (Slobodan Milošević), organizacija posla poverena je službama bezbednosti, koje su zatim angažovale svoje poverljive ljude.
Jedan od njih je pokojni Vanja Bokan (ubijen oktobra 2000. godine u Atini), čiji je tast bio Nedeljko – Neđo Bošković, crnogorski kadar tada na čelu vojne Kontraobaveštajne službe, koji će kasnije postati važna savetodavna figura u crnogorskom državnom vrhu. Reč je, dakle, o periodu tokom kojeg su Crna Gora i Srbija cigarete švercovale bratski. Negde u tom periodu, u prvoj polovini devedesetih, u igru ubacuju i Stanka Subotića Caneta, koji je karijeru započeo upravo kod Vanje Bokana. Dojučerašnji saveznici su kasnije, tokom duvanske afere 2001. i 2002. godine, posprdno govorili kako je Cane počeo kao krojački kalfa kod Vanje Bokana da bi potom “uznapredovao” do položaja kurira između glavnih bosova švercerskog posla.
Sledećih nekoliko godina Subotić je pažljivo učio zanat i sakupljao kontakte – kako u zemlji (političari, tajne službe), tako i u inostranstvu (multinacionalne korporacije). Ishod: iz igre izbacuje starije igrače i postaje, praktično, glavni igrač u tadašnjoj SR Jugoslaviji. U svemu što radi, ima direktnu podršku Jovice Stanišića i Radovana Stojčića Badže, sa čijim bratom Sinišom u to vreme i sarađuje. Badža, treba i to reći, nije važio za organizatora krijumčarenja cigareta, već je pružao logističku podršku, kontrolisao da se neko ne otrgne kontroli i za to uzimao reket.
Canetovi protivnici, inače, tvrde da je u momentu ubistva, 11. aprila 1997. godine u restoranu “Mama Mia”, Badža kod sebe imao torbu sa 700.000 nemačkih maraka, koju je navodno neposredno pre toga dobio upravo od Caneta. U svakom slučaju, Subotić je u to vreme sumnjičen za organizaciju Badžinog ubistva. Dvaput je saslušavan i pretresana mu je kuća, a on je potom težište svojih operacija premestio u Crnu Goru.
Sve koincidira sa stasavanjem mlađanog Marka Miloševića i njegovim uključivanjem u biznis, preko Vlade Kovačevića Trefa. Toliko puta spominjana mala bara puna krokodila postaje zaista premalena; Cane sa Milom Đukanovićem posluje preko Crne Gore, Marko Milošević, Bojana Bajrušević i ostali preuzimaju Srbiju. Za Caneta, situacija postaje još teža smenom Jovince Stanišića i dolaskom Radeta Markovića, pulena Mire Marković, na čelo srpske tajne policije. Iz ovog ugla možda je i najbolje posmatrati raskid između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića i početak crnogorskog otklizavanja u nezavisnost. Kako državnu, tako i švercersku.
A pokušaji upliva u teritoriju plaćani su glavom. O tome može da posvedoči i još jedan mogući motiv za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Veoma pouzdani podaci inostranih istražnih organa, naime, govore da je održan tajni sastanak u jednoj od najvećih multinacionalnih kompanija, proizvođača cigareta. Dogovoreno je da distribuciju, od jednog Crnogorca, preuzme Željko Ražnatović Arkan. Ubrzo potom, Arkan je ubijen; podsećamo, u direktnoj vezi sa njegovim ubicama bio je beogradski Crnogorac Andrija Drašković, i sam do guše upleten u šverc cigareta, zbog čega su ga Italijani nedavno i uhapsili.
Kako smo već pisali, osnovano se sumnja da je Andrija Drašković veoma spreman na saradnju sa italijanskim istražiteljima balkanskih puteva duvana. No, saradnja italijanskih i srpskih tužilaca mnogo je šira i obuhvata razmenu informacija i svedočenja italijanskih mafijaša pokajnika. Dodatni podsticaj (zajedničke) istrage dobile su ulaskom Kipra u Evropsku uniju, kada su vlasti ove zemlje potpuno otvorile sve podatke koje imaju o transferima novca u ostrvske banke.
Razlika između Italijana i naših je u tome što je u italijanskom fokusu i crnogorski državni vrh, dok su se srpski tužioci (zasad) usmerili na period koji je prethodio razlazu srpskih i crnogorskih krijumčara, 1997/98. godine. Italijani su, pak, kao i Evropska unija, zainteresovaniji za širu sliku; zato što su balkanske državice i dalje magacini švercovanih cigareta velikih multinacionalnih kompanija. Zato što te cigarete, neocarinjene, završavaju na njihovom tržištu, zauzimajući čak i četrdesetak procenata tog tržišta, kao u Nemačkoj na primer.
U narednih nekoliko dana, pošto policija utvrdi da ne može da pronađe Stanka Subotića Caneta, Miru Marković i Marka Miloševića, Bojanu Bajrušević, internu potragu zameniće raspisivanje (međunarodne) poternice. U međuvremenu, istraga se nastavlja, do podizanja optužnice, a očekuje se i zamrzavanje imovine osumnjičenih, shodno odredbama postojećeg Zakonika o krivičnom postupku. Optužnica će se, kako je NIN-u nagovešteno, bazirati na teškoj zloupotrebi službenog položaja, budući da su krivična dela utaje poreza i zločinačkog udruživanja, zahvaljujući opstrukcijama koje su trajale sve do 2005. godine, zastarela. Hoće li neko zbog toga odgovarati? Srećom pa se i u policiji i u tužilaštvu ipak našlo dovoljno hrabrih i odgovornih ljudi da baš sve ne završi u oblaku duvanskog, švercovanog dima, pa je paučina sa “Mreže” ipak na vreme skinuta. E, sad, da li je sve to učinjeno na “mig” iz inostranstva, ili zato što tužiocu Radovanoviću uskoro ističe mandat pa se ovom akcijom “preporučuje” i za sledeći, ili da bi nemački VAC istisnuo Caneta iz još zajedničke “Future” (odnos je “pukao” još pre nekoliko nedelja), ili zato što su, jednostavno, tek sada objedinjeni svi podaci, drugo je pitanje. Pitanje je važno, ali ipak manje važno od činjenice da se napokon krenulo u obračun sa duvanskom mafijom.
|
Antrfile:
Optužbe i opstrukcije
U kakvoj su vezi Stanko Subotić Cane i Vladimir Beba Popović, policajci Mladen Spasić i Josip Bogić, i specijalni tužilac Jovan Prijić
Vladimir Beba Popović i neimenovani izvori B92 optužili su Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije i začetnika akcije “Mreža”, da je delove izveštaja pokazao Stanku Subotiću Canetu, čak i da je čitava akcija pokrenuta kako bi Mihajlović reketirao Caneta. Mihajlović je, s druge strane, ove tvrdnje odbacio, navodeći da Canetu nije mogao da pokaže izveštaj radne grupe budući da izveštaja nije ni bilo dok je on bio na položaju ministra.
V. Popović i D. Mihajlović oprečni su i u opisu načina na koji je dogovoreno upoznavanje ministra policije i Stanka Subotića Caneta. Popović, naime, tvrdi da je on sastanak organizovao na uporno insistiranje ministra da upozna “svog zemljaka”; nasuprot tome, Mihajlović govori da mu je Caneta doveo sam Beba, da mu reši neke probleme. Po svemu sudeći, reč je o problemima izazvanim nekoliko godina starom policijskom potragom za Canetom, zbog već povučenih optužbi pred Opštinskim sudom u Ubu zbog deviznih prekršaja.
Optužbe na račun Dušana Mihajlovića, interesantno, javile su se tek pošto su prošle godine obelodanjeni prvi medijski izveštaji o policijskoj akciji “Mreža”, u kojoj je Cane opisan kao najveći švercer cigareta u Srbiji. Stoga, moguć je i logičan zaključak da dovođenje Mihajlovića u vezu sa Canetom ima dvostruku funkciju: osveta ministru koji je naredio istragu, i istovremeno, kompromitacija same akcije.
A hronologija događaja svedoči sama za sebe. Tokom 2001. godine, Mladen Spasić i Josip Bogić, načelnik i zamenik načelnika Odeljenja za suzbijanje organizovanog privredno-finansijskog kriminala, kreću u poteru za srpskim parama na Kipru. Istovremeno, po nalogu premijera Zorana Đinđića proveravaju poslovanje Stanka Subotića Caneta. Spasić i Bogić su na ove pozicije dospeli na predlog Vladimira Bebe Popovića i Mlađana Dinkića. Bogićev brat, inače, poslovno je sarađivao sa Vladimirom Bebom Popovićem i Maksom Đatovićem, tvrdi jedan od NIN-ovih izvora.
U svakom slučaju, Mladen Spasić i Josip Bogić pare na Kipru ne pronalaze, a “pronalaze” da je Stanko Subotić Cane – čist.
Kiparske pare, inače, tražili su zajedno sa Vukašinom Volfom Minićem, koji je u Srbiju došao da bi istražio plasman lažnog “monte karla” u koji su posredno bili umešani i predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević, kosovski biznismen Ekrem Luka, a pretpostavlja se, i sam Stanko Subotić Cane. Minić je ubrzo “okrenuo” svoju priču naglavačke tvrdeći da je Cane potpuno nedužan, a zanimljivo je da je u to vreme u Minićevoj organizaciji “Blago”, kao sekretar, radila supruga policajca Josipa Bogića.
Tek zahvaljujući nalazu policije po kome je Subotićevo poslovanje čisto, u šta nije imao razloga da sumnja, premijer Đinđić se zbližava sa Subotićem. Koristi njegove avione (o tome je govorio i sam Subotić), on u ime vlade pregovara sa BAT-om o izgradnji fabrike cigareta u Kragujevcu, što je svojevremeno potvrdio i predstavnik BAT-a za Švajcarsku. Dušan Mihajlović, pak, dodaće u nedavnom intervjuu “Politici” i da je Subotić tada bio savetnik srpske vlade.
Do preokreta, međutim, dolazi sledeće, 2002. godine. Polovinom godine, Zoran Đinđić iznenada odbacuje dogovaranu ideju o BAT-ovoj fabrici u Kragujevcu, čime drastično zahlađuje i odnose sa Stankom Subotićem Canetom. Ubrzo, te jeseni, dolazi i do prekida Đinđićevih odnosa sa Vladimirom Popovićem Bebom, koji je u sredu i konačno priznao da je dobro poznavao Stanka Subotića Caneta.
Dušan Mihajlović pokreće akciju “Mreža” 1. juna 2003. godine. Radna grupa namerno je izmeštena iz ingerencije Mladena Spasića i Josipa Bogića, a grupa na čijem je čelu Miodrag Vuković podređena je direktno šefovima UBPOK-a, Bori Banjcu i Draganu Karleuši. Prvi izveštaj grupa će podneti 8. marta 2004. godine, četiri dana pošto je Mihajlovićevu poziciju preuzeo Dragan Jočić. Pre toga, kako pouzdano saznajemo, održavane su samo usmene konsultacije, kako u MUP-u tako i sa specijalnim tužiocem Jovanom Prijićem.
Prijić je, kada je već o njemu reč, o svemu bio upoznat već 30. januara 2004. godine, ali je odbijao da predmet uzme u svoje ruke. O svemu su sačinjene i službene beleške. Ono što Prijića, međutim, još teže tereti, jeste činjenica da o svemu nijednu reč nije rekao svom nasledniku, Slobodanu Radovanoviću, koji će za akciju “Mreža” saznati tek 5. oktobra 2005. godine, i to od policajaca uključenih u istragu a ne od svog zamenika Jovana Prijića. I o tome postoji beleška. Zašto je Prijić ćutao?
Sama istraga, pak, u međuvremenu je dodatno žestoko blokirana. Desetog maja 2004. godine, naime, Miodrag Vuković odlazi sa čela radne grupe, koja tad potpada pod nadležnost Mladena Spasića i Josipa Bogića. Njih dvojica već 12. maja grupu praktično rasformiraju, svodeći je na samo dva čoveka, a zatim počinju i da cure informacije iz dotadašnje istrage. To je NIN-u potvrđeno iz više međusobno nepovezanih izvora.
Potvrda toga, uostalom, nalazi se i u službenoj belešci čiji faksimil smo objavili još pre više od godinu dana, a koji sada ponavljamo. Ukratko, februara 2005. godine u policiju dolazi Milan Milanović Mrgud, uhapšeni bliski saradnik Stanka Subotića Caneta. Dolazi, što je veoma zanimljivo, na najavu Mladena Spasića; saopštava da mu je poznato da se protiv njega vodi (tajna, poverljiva) istraga i da je čitao poverljivi policijski izveštaj i video radnu šemu švercerske grupe čiji je član. Govori i da mu je taj materijal, nekih godinu dana ranije, dao Vladimir Beba Popović.
Za sve to vreme – iako je grupa praktično rasturena, iako su iseljeni iz prostorija dok su bili na godišnjem odmoru – dva preostala člana radne grupe MUP-a mimo svih očekivanja nastavljaju svoj posao i istražuju šverc cigareta.
Do ključne promene dolazi kada ovaj ostatak radne grupe prelazi iz Spasićevih i Bogićevih u ruke Milorada Veljovića, tada načelnika Uprave kriminalističke policije, a danas direktora policije. Veljoviću su predočeni dotadašnji rezultati istrage, on shvata njen značaj i intenzivira rad na slučaju. U to vreme dolazi i do spomenutog sastanka sa specijalnim tužiocem Slobodanom Radovanovićem 5. oktobra 2005. godine, kada napokon i kreće sinhronizovan rad specijalnog tužilaštva i policije. Finalu dosadašnje istrage svedoci smo ovih dana.
Beba je velika priča
Ne preostaje mi ništa drugo nego da zaključim da je opasno biti Bebin prijatelj. Đinđić je pod zemljom, a Subotić pred vratima zatvora. Za mene se ukazala mala nada – Beba me se odrekao
Dušan Mihajlović
Gospodin Beba Popović predstavio je sebe u poslednjim javnim nastupima (Insajder i Status) kao jedinog “čuvara i tumača lika i dela” pokojnog premijera Zorana Đinđića. Objavljujući svoj veliki povratak u politiku, naveliko deli etikete svim akterima političke scene, ne zaobilazeći ni novinare, akademike i crkvene velikodostojnike, da bi ih sve skupa optužio za ubistvo premijera Đinđića. Savest je teška muka i valja mu da nađe opravdanje za nemoć da se suoči sam sa svojim likom i delom. Toliko to drsko i samouvereno radi da mu se niko ne suprotstavlja, a mnogi počinju i da mu veruju.
Ohrabren sasvim nezasluženom medijskom pažnjom koju je dobio ili kupio, poleteo je toliko visoko, da je pomislio da može zaustaviti i Specijalnog tužioca. Kad mu to nije uspelo, lansirao je priču dostojnu sopstvene pameti: Mihajlović je naredio akciju Mreža da bi reketirao Subotića. A uz to je počinio i krivično delo odavanja službene tajne, dajući Subotiću izveštaj o akciji Mreža. Ako je i od majstora medijskih manipulacija i obmana, mnogo je. Apsurd je u tome što na ovaj način Beba eliminiše nekoga ko mu je možda mogao pomoći tako što bi svedočio o statusu Subotića u novoj demokratskoj vlasti i o izveštaju policije iz 2001. godine, koji je – uzgred – Beba organizovao, a u kome je Subotić čist. Ovako ispada da je i Subotić, “moj najzanimljiviji zemljak” kolateralna šteta Bebinih ambicija da zameni teze i javno obesmisli celu priču samo da bi sakrio svoje učešće u ovoj raboti, koju je vešto vodio do odluke Specijalnog tužioca.
Posle svega što je u poslednje vreme rekao i uradio, ne preostaje mi ništa drugo nego da zaključim da je opasno biti Bebin prijatelj. Đinđić je pod zemljom, a Subotić pred vratima zatvora. Za mene se ukazala mala nada – Beba me se odrekao.
Takođe verujem da istina neće biti nova kolateralna šteta Bebinog marketinga i da ima suda u Srbiji koji će dokazati da Beba laže.
|