Privatizacija zemlje

Da li Srbija zakonskom regulativom u poljoprivredi želi da rešava socijalno pitanje ili da postane država sa efikasnim proizvođačima hrane i obnovljivih izvora energije - Uzalud se bivša ministarka bacala pred policijska vozila – Država od zakupa svog zemljišta zaradi oko jedan evro po hektaru


Zakon o poljoprivrednom zemljištu je odličan, ali su se zbog njegove primene svi iznervirali i uznemirili.
Ovakvu formulaciju izrekla je nedavno bivša ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković u Zrenjaninu. Ta ocena mogla bi da važi za većinu zakona koji su u proteklih tri-četiri godine doneti u Srbiji. Ali, za razliku od drugih, Zakon o poljoprivrednom zemljištu posebno je značajan - njegova primena zadire u osetljivu sferu socijalne pravde i društvenih nejednakosti i pokazuje lepo ili ružno (kako ko gleda) lice tranzicije. Asocijacije o podelama na latifundiste i bezemljaše uvek su u politički nestabilnim društvima bile potencijalni fitilj raznim demagozima da potpale eksploziju socijalnog nezadovoljstva i na taj način bar za izvesno vreme zaustave neophodne reforme. Pitanje je, na primer, kako bi u Srbiji bila prihvaćena činjenica, koja inače postoji u jednoj od susednih zemalja, da je ministar poljoprivrede istovremeno i vlasnik najvećeg poljoprivrednog imanja-kombinata?

Nešto od „zapaljive“ demagoške retorike koristila je bivša srpska ministarka krajem marta u Zrenjaninu, gde je inače (kako izveštava agencija Beta) pokrenuta peticija kojom „seljaci pokušavaju da spreče tajkune da pod povoljnim uslovima zakupe velike površine oranica“. Ivana Dulić Marković je tom prilikom izjavila da je strategija Ministarstva poljoprivrede bila da Zakonom i Programom izdavanja u zakup državne zemlje „stimuliše selo i seljaka, a ne proizvodnju i vlasnike. U slučaju precizne primene Zakona u ovoj akciji prioritet imaju poljoprivrednici, a ne Matijević, Kostić ili Mišković koje u Srbiji niko ne računa u poljoprivrednike“. Izjava da „država neće da stimuliše proizvodnju i vlasnike“ zasluživala je ozbiljnu javnu debatu, koja je nažalost izostala.
Neki od do sada najvećih zakupaca državne zemlje tvrde da ubuduće neće uzeti u novi zakup ni ar državne zemlje

Bivšoj ministarki odgovara samo jedan od „prozvanih“ - Miodrag Kostić, vlasnik kompanije „MK Komerc“, koji u razgovoru za Ekonomist magazin kaže da u Srbiji više uopšte ne namerava da uzima nove površine državne zemlje u zakup. Ubuduće će oranice iznajmljivati u Ukrajini jer Srbija ne ume da vodi agrarnu politiku u skladu sa novim svetskim trendovima.
Da nije baš sve potaman sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu smatra i Skupština Vojvodine koja je 20. marta odlučila da Skupštini Srbije predloži donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivednom zemljištu. Razlog za ovaj predlog su problemi u primeni Zakona u Vojvodini, pre svega kada je reč o davanju u zakup zemljišta u državnoj svojini.

Plemenite namere
A kada je prošle godine donet Zakon o poljoprivrednom zemljištu izgledalo je da je konačno uveden red u ovu oblast i da je rešena sudbina preostale (društvene, državne i zadružne) zemlje koja nije u privatnom vlasništvu. Reč je o blizu 780 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega su oko 650 hiljada koristila poljoprivredna preduzeća, a oko 135 hiljada zemljoradničke zadruge. U međuvremenu (od poslednjeg popisa do donošenja Zakona), deo ove zemlje je prodat, a deo dat u zakup - uglavnom prilikom privatizacije poljoprivrednih preduzeća. Novi zakon je zatim propisao da se društveno zemljište proda, a da je državno vlasništvo neotuđivo i da se može samo davati u arendu. (Po važećim zakonima, zadruge su izuzete iz svojinske transformacije, pa tako i njihovo zemljište.)

Kada je, međutim, sve ovo trebalo da se primeni na zemlji Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Bečej“, odnosno da se državno zemljište koje je on dotle koristio izda u zakup novim korisnicima (uglavnom lokalnim seljacima), nastao je veliki metež u kome su učestvovale i interventne brigade policije. Na jednoj od suprotstavljenih strana bili su seljaci koji su uzeli zemlju u najam i počeli da je obrađuju (predvodila ih je nekadašnja ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković), dok su na drugoj predstavnici Kombinata pokušavali da spreče ulazak seljaka na njive, jer se „Bečej“ sprema za privatizaciju (u kojoj mu upravo veličina zemlje značajno podiže cenu). Uzalud se bivša ministarka bacala pred policijska vozila braneći duh „svog“ Zakona, pošto se ispostavilo da nije ispunjen formalni zahtev istog pravnog akta - pismena saglasnost Ministarstva poljoprivrede na ugovorene zakupnine. Tako se ovaj okršaj oko zemlje privremeno završio manje-više nerešeno: ugovori o zakupninama na državnim parcelama su za sada nevažeći, a u arendi je ostala grupa seljaka ali na društvenom zemljištu.

Bečejski slučaj je, međutim, ubrzo znatno prevazišao dimenzije lokalnog sukoba interesnih grupa i postao krunski primer za brojne političke i stručne rasprave o strategiji upotrebe poljoprivrednog zemljišta, privatizaciji i uopšte o tranziciji u Srbiji. Iz opšte polemičarske buke do sada se mogu razaznati dva preovlađujuća stava. Prvi, da Zakon o poljoprivrednom zemljištu nije dobar i da ga treba što pre menjati. Drugi, da poljoprivredne kombinate (pogotovo one najveće, PIK „Bečej“ i PKB „Beograd“) ne treba privatizovati, nego ih kao javna preduzeća ostaviti u vlasništvu države, sa svom zemljom koju su do sada koristili.
Ivana Dulić Marković: „Država neće da stimuliše proizvodnju i vlasnike“

Otpor privatizaciji
Ovaj drugi stav dolazi i iz struke i iz politike. Prilikom posete Poljoprivrednom kombinatu „Beograd“ predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da bi Kombinat, kao veliki snabdevač glavnog grada, trebalo da postane javno državno preduzeće i sa tim se odmah složio generalni direktor PKB „Beograd“ Miloš Bugarin.
Veoma je, međutim, neobično da je to „uspešno“ preduzeće prethodnih pet godina imalo ukupan profit 100.000 evra, a raspolaže sa 22.000 hektara zemlje (18.000 državne i 4.000 sopstvene), državi ništa ne plaća zakup zemlje i ima uz sebe ogromno tržište glavnog grada. Bilo koja privatna kompanija koja se danas ozbiljno u Srbiji bavi poljoprivredom mogla bi „da potpiše“ da bi joj godišnji profit sa takvim uslovima poslovanja bio bar 15 miliona evra.
Slična situacija je i sa PIK „Bečej“ čija je privatizacija stavljena „na led“. Taj kombinat ima 16.000 hektara zemlje (od čega je 3.000 hektara njegovo vlasništvo, ostalo je državna svojina) i zapošljava 2.300 radnika. Kupcu se uz firmu nudi 3.000 hektara zemlje i svi zaposleni, a prednost za zakup državne zemlje imaju lokalni seljaci. PIK „Bečej“ posluje sa minusom od 600.000 evra iako državi ne plaća ni dinar za zakup državne zemlje. Nagradno pitanje za svakog potencijalnog, ozbiljnog kupca moglo bi da glasi: kako firma može da posluje pozitivno sa toliko radnika i sa samo 3.000 hektara vlastite zemlje i da usput plaća zakup državnih oranica?
Miodrag Kostić: „Neću više da gubim vreme u Srbiji“

Iako je u jednom delu javnosti izazivao podsmeh i nevericu, nedavno je naučni skup na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu u organizaciji Društva agrarnih ekonomista Srbije (razmatrajući temu „Privatizacija poljoprivredno-industrijskih kombinata“) došao do zaključka da treba podržaviti PIK-ove. Profesori su, naime, svim dosadašnjim rešenjima privatizacije dali loše ocene. A u Privrednoj komori Srbije (PKS) su, pak, negde između predlažući da se odloži davanje u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta koje će biti predmet zakona o restituciji, zatim da se odloži davanje u zakup državnog zemljišta koje će biti predmet pretvaranja državnog poljoprivrednog zemljišta u zadružno (u skladu sa predlogom budućeg zakona o zadrugama) i najzad, da je neophodno održati tehnološku celinu preostalih velikih sistema, pre svega PIK „Bečej“ i PKB „Beograd“... Predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije Miladin Ševarlić zalaže se da državno poljoprivredno zemljište treba da ostane u vlasništvu države i da se po pravu prečeg zakupa daje na korišćenje sadašnjim korisnicima uz plaćanje zakupnine na duži rok. A Milan Prostran (PKS) smatra da je kod utvrđivanja kriterijuma za davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta, između ostalog, neophodno uvesti sistem dvokružnog zakupa (prvi krug lokalni zakupci, a tek potom eksterni zakupci).

Dara i mera
Suprotno svim ovim pričama, neki od do sada najvećih zakupaca državne zemlje tvrde, međutim, da ubuduće neće uzeti u novi zakup ni ar državne zemlje jer je njeno iznajmljivanje preskupo. Miodrag Kostić kaže da je svojim saradnicima rekao „da ako ne možemo da zakupimo svu zemlju za 70-80 evra po hektaru, novu ne uzimamo, a ako treba, i da ovu koju koristimo svu vratimo državi“. Tim povodom, Kostić za Ekonomist magazin kaže: „Neću da plaćam 120-150 evra po hektaru. Glupo mi je da sa mehanizacijom koju imam dajem državi 50 odsto profita. Radije ću se širiti u Argentini. Uostalom, u Ukrajini sam na 15 godina zakupio 35.000 hektara po 25 dolara za hektar, sada potpisujem ugovor da ove godine zakupim 100.000 hektara, a plan za iduću godinu je 200.000 hektara. Ja to u Srbiji ne mogu da dobijem, Ukrajina ima 39 miliona hektara zemlje, Srbija – šest miliona. Zemlja u Ukrajini u proseku ima dva metra humusa, u Srbiji 70 santimetara. Neću više da gubim vreme u Srbiji. U Ukrajini sejem kukuruz, repu, soju i uljanu repicu. Tamo sam uložio 15 miliona dolara, za devet meseci zaposlio sam 500 radnika, u prvoj godini promet mi je 40 miliona dolara. Moj traktorista u Ukrajini ima platu 500 dolara, do juče je radio za 100 dolara. Da sam tamo počeo godinu dana ranije, danas bih imao 300.000 hektara“, objašnjava Kostić.
I u kompaniji „Delta“ tvrde da nisu zainteresovani za novi zakup državne zemlje jer je preskupa. Ali, zato savetuju državi da preko zakupa oranica pokuša da vodi agrarnu politiku Srbije. To ilustruju sledećim primerom: ove godine u Srbiji je malo njiva zasejano suncokretom jer ta industrijska biljka donosi slabu zaradu. Država je sada u prilici da diktira šta će se sejati na zemljištu u njenom vlasništvu. Tako, na primer, može da precizira da će zakup hektara na kome se gaji suncokret koštati 30 evra. Zakup hektara oranica na kojima se seje kukuruz mogao bi da košta 50 evra. A ako se gaji šećerna repa, kao najprofitabilnija industrijska biljka, onda bi cena zakupa mogla da bude 80 evra po hektaru. Tako bi država, kroz cenu zakupa poljoprivrednog zemljišta, mogla da vodi agrarnu politiku na sofisticiraniji način, ekonomskim merama.
Boško Mijatović: „Svu državnu poljoprivrednu zemlju treba prodati“

Ogledno dobro
Vlasnik „MK Komerca“ Miodrag Kostić ima, međutim, sasvim suprotne argumente, kojima dokazuje tezu da je upravo privatizacija od mnogih propalih društvenih preduzeća u poljoprivredi napravila evropski konkurentne proizvođače. Kostić navodi primer „Agrounije“ iz Inđije koju je kupio pre dve godine, posle dve propale licitacije, za 2,5 miliona evra. Ta firma tada je imala 540 radnika i raspolagala sa 7,5 hiljada hektara obradive zemlje. „Iako je bivši ministar Goran Živkov tvrdio da sam „Agrouniju“ kupio za 100 evra po hektaru, mogu da dokažem da sam 3.800 hektara platio 2,5 miliona evra, da je 5,7 miliona evra uloženo je u investicije a tri miliona evra za otpremnine radnika koji su napustili firmu. Ukupno, 11,2 miliona evra za 3.800 hektara. Posle dobrovoljnih odlazaka, u firmi je ostalo 118 radnika.
U godini pre nego što smo kupili firmu, sa „Agrounijom“ smo radili šećernu repu i molili ih da povećaju površine na 1.500 hektara. Oni su rekli da maksimalno mogu da rade 240 hektara. Pre kupovine „Agrounija“ je imala ukupan prihod 5,5 miliona evra sa 540 radnika. U prvoj godini rada u sastavu MK Komerca, „Agrounija“ je imala 11 miliona evra prihoda. Sa 118 radnika, zasejano je 2.070 hektara i postignut apsolutni rekord u proizvodnji šećerne repe u Srbiji. Na 20 hektara najboljeg parčeta zemlje, proizvedeno je 88 tona šećerne repe po hektaru a srpski prosek je bio 51 tona. Za „Agrouniju“ sam imao trogodišnji plan ulaganja od pet miliona evra, a već u prvoj godini potrošio sam 5,7 miliona evra i još nisam završio ulaganje. To imanje je danas postalo ogledno dobro“, objašnjava Miodrag Kostić.

Bez obzira na sva opiranja, u Srbiji je privatizovano oko 150 poljoprivrednih preduzeća i oko trećina PIK-ova sa svom društvenom i državnom zemljom. Iz ovog talasa privatizacija nastala je, naročito u Vojvodini, grupa novih latifundista u čijim se pojedinačnim posedima našlo i po više desetina hiljada hektara zemlje. Najveći vlasnik za sada je „MK Komerc“, u čijem je posedu ukupno 32.662 hektara, od toga 20.842 (zakupljenih) hektara državnog i 11.820 (kupljenih) hektara društvenog poljoprivrednog zemljišta. Na drugom mestu je kompanija „Delta“, sa 15.910 hektara, na trećem „Industrija mesa Matijević“ sa 14.269 hektara.

Koliko ima država
U međuvremenu traje proces raščišćavanja državnog, društvenog i zadružnog poljoprivrednog zemljišta, pre svega da bi se utvrdilo koliki je u tome državni posed. Koliko je ovo komplikovan posao vidi se već po tome što danas niko ne može ni približno tačno da kaže čime raspolaže država. Ivana Dulić Marković spominjala je ukupno 250 hiljada hektara državnog zemljišta, njen naslednik na mestu ministra poljoprivrede Goran Živkov skoro je izjavio da su kupci poljoprivrednih preduzeća istovremeno kupili i oko 120 hiljada hektara društvenog poljoprivrednog zemljišta i dobili na besplatno korišćenje oko 310 hiljada hektara državne zemlje, Miladin Ševarlić je u PKS tvrdio da u Srbiji ima oko 400 hiljada hektara državnog poljoprivrednog zemljišta... Jedan od tehničkih razloga ovako široke licitacije je katastrofalna situacija u katastrima, koji niti su ažurno pratili vlasničke promene na zemljištu, niti strukturalne (kada su trstici pretvarani u oranice, livade u voćnjake, oranice u građevinsko zemljište i slično).

Sada je ovo vlasničko razgraničenje postalo važno, kako zbog privatizacije, tako i zbog političke odluke o tome šta uraditi sa državnom zemljom.
Tako se odmah nametnulo pitanje šta će državi poljoprivredno zemljište? Ozbiljan razlog nikako ne može biti odgovor da bi je davala u najam i tako ostvarivala budžetske prihode. Autori Studije o privatizaciji državnog zemljišta u Srbiji iz Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) argumentovano dokazuju da država od svog zemljišta ostvaruje vrlo mali prihod - u 2005. godini od naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta naplaćeno je samo 26,1 milion dinara, ili oko jedan evro po hektaru. U jednom intervjuu, Goran Živkov je naveo razloge zbog kojih sada ne treba prodavati državno zemljište: „Zato što ne postoji razvijeno tržište kredita (smanjuje ponudu), zato što je zemljište predmet restitucije, zato što zakup bolje određuje vlasnika i profitabilnost nego prodaja, zato što velika ponuda u kratkom vremenu dovodi do depresijacije cena, zato što je trenutno niska cena zemljišta (usled visokog stepen ekonomske i političke nestabilnosti, teškoća u predviđanju kretanja na tržištu, nemanja pravnog sistema i jasno definisanog vlasništva i slično)“.

U zavisnosti za šta se ko zalaže, navode se i inostrani primeri šta su pojedine države uradile sa zemljištem. Protivnici sadašnje rasprodaje državnog zemljišta obično navode praksu Slovenije gde je podržavljeno društveno zemljište i ono se izdaje uz propisane rokove i zakupninu a obezbeđene su i nepokretnosti za restituciju. S druge strane, zagovornici prodaje državne zemlje navode primer Mađarske gde je u prvim godinama tranzicije svako (pa i stranci) mogao da kupi neograničenu površinu zemlje, mada je u vlasništvu države i danas ostalo oko četiri odsto zemljišta i četiri poljoprivredna kombinata.

U skladu sa usvojenom poljoprivrednom strategijom u Srbiji, čija je okosnica individualno gazdinstvo, od Zakona o poljoprivrednom zemljištu očekivalo se da će se kupovinom društvenog i zakupom državnog vlasništva bar malo uvećati skroman prosek od tri hektara obradivog zemljišta u posedu seoskih domaćinstava. Ubrzo se pokazalo da se u tome nije uspelo. Zakonom su, doduše, propisana prava prvenstva koja bi trebalo da idu na ruku seljacima koji žive blizu parcela koje su davane u zakup, ali je sve to pokvario stav iz Zakona koji kaže da „fizičko, odnosno pravno lice ima pravo prvenstva ako prihvati najvišu ponuđenu cenu“. Naime, seljaci sa svojim skromnim budžetima nikako nisu mogli da izdrže konkurenciju znatno bogatijih „Kostića, Miškovića ili Matijevića“, a u poslednje vreme i „kontroverznih biznismena“ koji na njivama pokušavaju da „operu“ po desetak miliona evra.

Promena strategije
U takvoj situaciji, kada praktično nisu zaživele dve ključne stvari za sprovođenje Zakona (poljoprivredne osnove i Uprava za poljoprivredno zemljište) i kad je Vlada Srbije u rasulu, implementacije Zakona o poljoprivrednom zemljištu gotovo nije ni bilo. Usput su mu brojni kritičari našli mnoge slabosti i zaključili da treba doneti novi zakon i drugačiju strategiju poljoprivrednog zemljišta.

Svega ovoga bili su svesni i u samoj Vladi, odakle su tražena nova, šira i bolja rešenja. A nova rešenja ponudila je grupa autora CLDS. (Boris Begović, Boško Mijatović i Dragor Hiber, koordinator Miodrag Zec) koji su pred kraj prošle godine sačinili studiju „Privatizacija državnog zemljišta u Srbiji“, obuhvativši ukupno državno zemljište: gradsko, građevinsko i poljoprivredno.

„Smatramo da svu državnu poljoprivrednu zemlju treba prodati jer su ostala rešenja neracionalna i nedelotvorna. Pri tom, velike komplekse zemljišta trebalo bi prodavati podeljene na manje celine, recimo po 50 hektara, pošto će na taj način u kupovinu moći da se uključe i zainteresovana manja gazdinstva i pojedinačni seljaci, a time će se povećati i prodajna cena i ukupan prihod države. Sa druge strane, podela na manje parcele neće obeshrabriti veće investitore, pošto oni uvek mogu da kupe više parcela, ili sve koje se nude i tako zaokruže veliki posed. Što se tiče načina prodaje, prednost dajemo aukcijama, odnosno javnim licitacijama, pri čemu bi trebalo koristiti organizacionu tehniku koju sada upotrebljava Agencija za privatizaciju kod prodaje manjih preduzeća. Naročito bi bilo važno da se između najave aukcije i njenog održavanja ostavi dovoljno vremena kako bi zainteresovani (posebno seljaci) mogli da ispitaju zemljište i donesu odluku o eventualnoj investiciji, sami ili udruženi sa nekim drugim“, kaže Boško Mijatović.

Na primedbu da seljaci ni do sada nisu mogli da se nose sa finansijskim moćnicima, pa su gubili na licitacijama, Mijatović odgovara da seljacima ovaj projekat više ide na ruku nego ranija rešenja, jer, osim pomenutog, predviđa da bi fizička lica zemlju mogla kupovati na rate (na primer, 36 ili 60) i bez kamata, čime bi mogao da se pokrene poželjni proces ukrupnjavanja imanja i stvaranja efikasnijih poljoprivrednih gazdinstava od po nekoliko desetina hektara. Istovremeno, pravna lica bi kupljeno zemljište morala da plate odjednom, u nekom kratkom roku (15 ili 30 dana), a država ne treba da ih kreditira, pošto njima na raspolaganju stoji bankarski sistem.

Mijatović se slaže da će u krajnjoj liniji prednost imati oni koji imaju više novca, koji su poslovno sposobniji, veštiji preduzetnici.., ali da ti momenti inače pobeđuju u celoj tržišnoj privredi, pa moraju i u poljoprivredi.
Što se, pak, tiče poljoprivredno-industrijskih kombinata i drugih poljoprivrednih preduzeća koja poseduju poljoprivredno zemljište ili bi želela da ga poseduju, Boško Mijatović smatra da na primer jedan PIK uopšte ne mora da bude vlasnik zemljišta. Ako mu je za neku od delatnosti i potrebna zemlja, može je iznajmiti od bilo kog vlasnika ili, pak, naručiti žito, krompir, repu ili neko voće od drugih poljoprivrednih proizvođača.

Način upravljanja
Očigledno je da će se pred budućom vladom Srbije, pored brda zaostalih poslova, naći će se najzad i „zemaljsko pitanje“. Iako se radi samo o pet do osam odsto „spornog“, državnog poljoprivrednog zemljišta, tema je mnogo ozbiljnija. Konačna raspodela državne zemlje otvara suštinske pravce razvoja jedne države i zatvara demagoške dileme o gubitnicima („bezemljaši“) tranzicije i dobitnicima za koje je rentabilna samo njiva sa konkurentnim prinosima.

Osim ekspertskih, Vladi stižu i saveti iz poslovnih krugova. Tako Miodrag Kostić kaže da „ako Srbija bude pametna, spremaće svoju poljoprivredu za ono zašta se sprema Amerika. Predsednik SAD Džordž Buš doneo je nedavno dve ključne odluke: da podigne strateške rezerve etanola sa tromesečnih na petomesečne, kao i da pet puta poveća proizvodnju etanola u narednih deset godina. Budućnost je u proizvodnji obnovljivih izvora energije, a to je limitirano nedostatkom zemlje“.

Prilagođavajući poslovanje svoje kompanije svetskim kretanjima, Kostić je dugoročnu poslovnu strategiju u poljoprivredi zasnovao na dva elementa. Prvi je vezan za svetski trend zaštite čovekove okoline kroz proizvodnju obnovljivih izvora energije, a drugi počiva na pravilu Svetske trgovinske organizacije o zajedničkom tržištu i smanjivanju državnih subvencija u poljoprivredi. Poštujući pravilo tržišta „uklopi se ili propadni“, Kostić je stigao do izgradnje vlastite fabrike etanola u Srbiji.
Neodlučna država: teško se odreći imanja

„Fabrika etanola logičan je sled kad imam ovoliko zemlje i kad proizvodim jeftinu sirovinu. Zašto bih svoj kukuruz skladištio u silosu i čekao bolju cenu, bolje da uvedem još jedan finalni proizvod, recimo etanol i stočnu hranu. Tako ću proizvoditi najjeftiniji kukuruz, najjeftiniji etanol i najjeftiniju stočnu hranu. Pripremajući se za taj projekat, kupili smo „Graneksport“ i luku u Pančevu sa silosima i lučki utovar za dva broda“, kaže Kostić.
Jeftina sirovina ne može da se proizvodi na malim imanjima: „Optimalna površina za industrijski način proizvodnje u poljoprivredi je 5.000 hektara, a pravi uspeh moguć je kad firma na imanjima od 50 ili 70 hiljada hektara dokaže profitabilnost“, kaže Kostić.
„MK Komerc“ je primenjujući sva svetska agrotehnička dostignuća i SAP program za upravljanje kompanijom (prati troškove u svim fazama i na kraju proizvodnog ciklusa tačno zna koliko je svaka parcela profitabilna) u konvencionalnim uslovima, bez genetski modifikovanog zrna, stigao do faze kad na najboljem imanju može da proizvede tonu kukuruza za 50 dolara. Trenutno, u svetu se prosečno potroši 80 dolara da bi se proizvela tona kukuruza.

„Naučno je dokazano da je moguće na jednom hektaru da se proizvede 25 tona kukuruza, postavlja se samo pitanje koliko košta proizvodnja toga. I MK Komerc sada radi na tome. Ta priča u svetlu proizvodnje novih obnovljivih izvora energije dobija sasvim drugu dimenziju jer će prag troškova proizvodnje etanola biti drastično spušten. Sada je etanol komercijalno isplativ na nivou 50 dolara barel i bez subvencija. Kad se tona kukuruza proizvede za 50 dolara, onda barel etanola pada na fantastičnih 30 dolara“, objašnjava Kostić.
Menadžerski pristup „MK Komerca“ poljoprivrednoj proizvodnji (maksimalna ulaganja uz izbalansirane troškove) privukao je zainteresovane partnere iz sveta. Jedna od najvećih svetskih investicionih banaka ponudila je Kostiću upravljanje (menadžment) novom kompanijom kojoj bi vlasnik (za tu priliku specijalno formiran investicioni fond) stavio na raspolaganje dve milijarde dolara za kupovinu milion hektara zemlje u Brazilu, Paragvaju, Urugvaju i Argentini. „Za taj posao nudi mi se 1,5 odsto od prometa i 20-30 odsto od zarade. MK Komerc nije latifundista, kako neko u srpskoj javnosti želi da ga predstavi, nego menadžer u poljoprivredi“, kaže Miodrag Kostić.