PAULINA LEBL ALBALA, Tako je nekad bilo, Izdavač Aleksandar Lebl, Beograd, 2005

Baština

Kad su feministkinje moje generacije potkraj sedamdesetih počele da se okupljaju, pretresaju vlastita iskustva, upoznaju se sa idejama takozvanog novog vala feminizma (pokrenutog na američkim i francuskim univerzitetima 1968. godine) izgledalo je da su samonikle, da pre njih na ovim prostorima sem AFŽ-a i birokratizovane Konferencije za društvenu aktivnost žena, žene nisu imale vlastitih organizacija, da nije bilo feministkinja. Svedočenjima nekih od akterki izuzetno živog ženskog pokreta između dva svetska rata, ali to se događa tek uzavrelih devedesetih, slika se uveliko izmenila.
Knjiga Pauline Lebl Albala Tako je nekad bilo došla je do čitateljki zahvaljujući upornosti Aleksandra i Ženi Lebl, njihovom uverenju da je tekst njihove rođake dar ovdašnjoj kulturi i da je vredan napora. Paulina je umrla tamo negde daleko, u Americi 1967. godine. Njena ćerka Jelena Albala Gojić umrla je 2003, takođe u SAD. A, eto, kad se činilo da će sećanja Pauline Lebl Albala zauvek nestati, izronio je tekst čijoj zanimljivosti, svežini, lepoti stila ne smetaju ni u međuvremenu nastale promene pravopisa, ni čitav vek koji nas deli od vremena o kojem Paulina svedoči.
Paulina je učenica prve generacije Prve ženske gimnazije u srpstvu, studentkinja Jovana Skerlića, Pavla i Bogdana Popovića... na Filozofskom fakultetu, seminaru za srpsku književnost. Uporna, vredna, maštovita - Paulina svedoči o pedesetak žena koje su ostavile trag u njenom obrazovanju i sazrevanju, ali i koje su u prve dve dekade XX veka promišljale položaj žene u srpskom društvu, hrabrile svoje učenice da stiču znanje, da prosvećuju žene, da se organizuju i bore za prava žena. Katarina Bogdanović, filozofkinja, Stanka Glišić, pripovedačica i prevoditeljka, Malvina Gogić, matematičarka i feministkinja, Maga Magazinović, filozofkinja, Vela Nigrinova, balerina, Isidora Sekulić, književnica i profesorka - izranjaju kao živa ljudska bića sa žudnjama, radom i osobenošću. I, naravno, Paulina svedoči o nizu muških likova koji su prepoznajući talenat, sposobnosti, lepotu izražavanja podupirali napore ambicioznih studentkinja i učenica.
Ovo je knjiga žene koja je imala punu svest o položaju žene u društvu. I iz mladalačkih zanosa Paulina je izlazila artikulišući granice koje društvo postavlja ženi, vlastite granice, ali i pukotine u kojima je nicalo seme slobode za žene. Preko razlika između sloboda koje su muškarcu dozvoljene, a ženi osporene Paulina prelazi sa blagom ironijom osobe koja je iznad učmale balkanske palanke i onih koji bi da budu lučonoše, ali i da profitiraju od zaostalosti iste te palanke. Misleća devojka iz svih emotivnih protivrečja izlazi odbijajući da prihvati uloge koje joj patrijarhalno društvo nameće.
Iako je na prvi pogled reč o ženskoj priči omeđenoj patrijarhalnim temeljima: dobra devojčica, vredna učenica, briljantna studentkinja, srećno udata žena (knjiga završava ceremonijom venčanja Pauline Lebl i dr Davida Vida Albale), na slobodi koju je osvojila ova žena mogle bi joj pozavideti mnoge čitav vek mlađe žene. Fascinantna je minucioznost sa kojom analizira svoja osećanja, emotivne lomove, ljubavi koje su tek iluzije, zbog kojih pati i u patnji prepoznaje granice zadate ženi. Sa progovaranjem vlastitih osećanja počinje njena sloboda. Žene su učene šta im je dozvoljeno da osećaju. Paulina veruje vlastitim očima i srcu, a ne zadatom šablonu. I onda kad je žena spremna da izgovori vlastito osećanje, da poveruje u svoj sud, da izabere sledeći svoju intuiciju prestaje presija patrijarhata.
Čini se da je knjiga napisana negde na kraju Drugog svetskog rata. Ostaje nejasno kada tačno i koliko dugo, u kojim novim životnim okolnostima ju je Paulina pisala. Tek, možda je posle svega što su Jevreji i ovde, u Beogradu, doživeli u Drugom svetskom ratu, i najskriveniji kutak devojačke duše bilo bezbolno otvoriti. Tolika patnja zasigurno oslobađa od okova patrijarhata, autoritarnosti, zavere ćutanja.