Dokumentarac bugarske rediteljke Adele Peeve izazvao burne reakcije gledalaca širom Evrope

-Albanci su tvrdili da je nemoguće da je srpska jer „Srbi nemaju tradiciju“, Bošnjaci su sa veoma upečatljivim verskim zanosom u njoj prizivali Alaha, Bugari su hteli da bese za hrast svakoga ko tvrdi da je pesma turska... A Srbi su ispoljili svoju poslovičnu prgavost, pa su na ponuđenu bošnjačku varijantu reagovali kao na provokaciju: dobro su protresli kamermana i kameru, izdrmusali i izgurkali gospođu Peevu i demonstrativno napustili kafanu

Ako hoćete nekog da pitate da li je gledao film Čija je ova pesma, a ne možete da se setite naslova, prvo ćete reći ovako:
- Je l’ znaš onu našu stvar Aj, ruse kose, curo, imaš? - i zapevušiti svim generacijama dobro poznatu melodiju.
Tako nesvesno odmah ulećete u suštinu, hvatate ideju, lajtmotive jednočasovnog dokumentarca bugarske rediteljke Adele Peeve, nedavno emitovanog u okviru emisije Istina, odgovornost, pomirenje.
TV gledaoci su lako shvatili da se u filmu radi o pesmi koja ne samo da nije ekskluzivno naša, već je svojataju i Turci, Grci, Albanci, Makedonci, Bosanci, Bugari, da pored ljubavne, kako je kod nas odomaćena, ona ima i ratničku, paradnu, ali i versku verziju. Svuda su je veoma žučno prisvajali, negirajući mogućnost da je to bilo čija pesma osim njihova. Albanci su tvrdili da je nemoguće da je srpska jer „Srbi nemaju tradiciju“, Bošnjaci su sa veoma upečatljivim verskim zanosom u njoj prizivali Alaha, Bugari su hteli da bese za hrast svakoga ko tvrdi da je pesma turska... A Srbi su ispoljili svoju poslovičnu prgavost, pa su na ponuđenu bošnjačku varijantu reagovali kao na provokaciju: dobro su protresli kamermana i kameru, izdrmusali i izgurkali gospođu Peevu i demonstrativno napustili kafanu. Priča je zaintrigirala svakog ko je ovo video.
Kako je rediteljka tragom pesme krenula po Balkanu, Blic News je tragom emitovanja krenuo do rediteljke. Ispostavilo se da je gospođa Peeva beogradski đak iz klase profesora Radoša Novakovića, da je udata za Srbina i da odlično govori srpski. To je otklonilo sve jezičke barijere i omogućilo razgovor o onome šta nas zanima.
Inicijacija filma bila je tipično balkanska: za kafanskim stolom u jednoj krčmi u Istanbulu, u žučnoj raspravi nekolicine prijatelja različitih nacionalnosti. Adela Peeva kaže da povod nije iskonstruisan, da je ona zaista iz takve jedne tačke krenula u opisivanje velikog kruga po Balkanu u pokušaju da napravi film o jednoj pesmi i tome zašto se „svi mi otimamo da kažemo da je to naša pesma“.
Kada se upustila u poduhvat, kaže, nije razmišljala o tome da li će film biti politički, sociološki ili etnološki, ali da i posle svega o tome ne razmišlja, već prepušta gledaocima da odrede njegov žanr.
- Meni je to isto - politički ili sociološki film, ako se radi o društvu. Naravno, očekivala sam da će on odraziti sukobe na ovim prostorima, zato sam i krenula u ovaj film. Ali, nisam očekivala da će da me „tabaju“ u Srbiji ili da me bese u Bugarskoj, niti da će u Bosni pesma imati tu metamorfozu u religioznu kasidu. Sve je to za mene bilo iznenađenje.
Premijera u Karlovim Varima doživljava veliki uspeh. Posle televizijskog emitovanja u svim zemljama koje su finansijski učestvovale u nastanku filma, pa time i stekle takva prava (Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija, Finska, Danska), a potom i u Španiji i Švedskoj, Pesmu su prvi put gledali pripadnici naroda koji su u njemu fizički sudelovali - Bugari na festivalu u Sofiji (premijera), Turci na festivalu u Istanbulu, Bosanci na festivalu u Sarajevu, Makedonci na omladinskoj filmskoj smotri u Skoplju.
- Njihove emotivne reakcije su prevazišle sva moja očekivanja. Bosanci su plakali, nisam shvatala zašto. A Srbi (oni koji su kao gosti prisustvovali konferenciji u Amsterdamu) i za koje sam mislila da će biti uvređeni i da će hteti da me tuku, oni su bili oduševljeni - kaže Adela Peeva, objašnjavajući da se radi o „pravim, pravcijatim Srbima iz Srbije, a ne emigrantima“.
Istovremeno, Čija je ovo pesma? biva nominovana za najbolji evropski dokumentarac Evropske filmske akademije u Berlinu, i to upravo zahvaljujući jednom Srbinu:
- Posle festivala u Bosni, javio mi se veliki srpski reditelj Dušan Makavejev, koji mi je dao najlepši, najdirljiviji kompliment za film. On mi je rekao: „Svih mojih sedam balkanskih duša bilo je dirnuto ovim filmom“. Kao član borda Evropske filmske akademije, on lično je Pesmu predložio za takozvani evropski Oskar - Prix ARTE.
Blic News se zainteresovao i za mehanizam snimanja na terenu, između ostalog podstaknut činjenicom da je puštanje bosanske verzije sa diktafona izazvalo u Vranju tako burnu reakciju.
- Nisam svuda koristila isti metod - puštanje trake, iz prostog razloga što sam snimak imala tek posle Bosne. U Grčkoj sam pevušila tursku verziju, jer sam za nju pre toga znala; postupala sam u zavisnosti od situacije, odnosno prema onome čime sam raspolagala.
Srpski incident bio je na filmu propraćen komentarom da se radilo o rediteljkinoj greški. Ona objašnjava da je time mislila na načelnu grešku, a ne na pogrešno puštenu traku.
- Ja sam po njihovoj reakciji videla da sam pogrešila u pristupu, ne radi se o tome da sam ja htela da pustim neku drugu varijantu, pa sam omašila. A onda je bilo kasno. Moram da priznam da sam se uplašila, prvenstveno za tehniku. Bojala sam se da će mi slomiti kameru. A onda sam iz straha, kao protivnapad, počela i ja da se derem. Nisam mogla da verujem da još uvek postoji zemlja gde ti traže ličnu kartu jer nešto snimaš i još te na kraju istuku. Posle su mi rekli da je za sve to kriv neki čovek koji je bio na položaju u bivšem režimu. Nisam znala da li ima još uvek nekog uticaja, pa, pošto smo bili blizu granice, plašila sam se da će tamo nekom da telefonira, da će nas zaustaviti i oduzeti nam materijal. Srećom, to se nije dogodilo.
Adela priznaje da su kafansko koškanje i strasna vranjanska reakcija bile dragocene za film, ali, još važnije, za njeno lično iskustvo.
- Dragocena je bila i vatra na Petrovoj njivi u Bugarskoj, kojom se film završava, koja se takođe dešava slučajno, ali u suštini nikako ne bez razloga. Sve se to dešava jer smo mi takvi kakvi smo. Kako je došlo do požara na toj proslavi dvestagodišnjice ustanka protiv Turaka u Bugarskoj? Mogli smo da ga predvidimo jer je bilo 40 stepeni, trava sasušena, a rakete za vatromet koje su ispaljivali stare i loše. Padale su na zemlju poluizgorele, i to smo svi videli i nismo reagovali, zablesavljeni paradom. Mi smo takvi, uvek smo takvi bili!
Zato, smatra ona, i da je film snimljen pre ratnih sukoba na ovim prostorima, teško da bi pokazao znatno drugačiju sliku. U nama je, kaže, uvrežena netrpeljivost koja proističe iz toga što jedni druge ne poznajemo, samo što smo posle ratova osetljiviji.
Kao vrsta utehe može da posluži komentar stranaca da to nije film samo o balkanskom nacionalizmu, već da je to i problem ujedinjene Evrope.
- Nije pesma uzrok sukoba, pesma je bila i pre njega. Možda u filmu izgleda kao da ona to jeste, ali nije na meni da to sada dopunski tumačim. Meni se dopalo ono što je rekla Đurđija Cvijetić: „Pesma hoće da nas ujedini, a mi se ne damo!“
Pitamo na kraju gospođu Peevu šta ona misli, čija je pesma:
- Stvarno ne znam - kaže. - Zamislite, boraveći u Libanu gde sam snimala drugi film, od čoveka koji me je pratio čula sam da kod njih postoji takva pesma o devojkama iz Aleksandrije. U Iranu su mi rekli da kod njih ima takva uspavanka, pa sam onda dobila imejl iz Italije da ona postoji i na Siciliji. Jedna devojka mi je pisala iz Bombaja da se ista pesma peva i u Indiji, u zapadnom Bengalu, i čak mi poslala reči te ljubavne pesme u originalu. Stvarno nisam dalje htela da čačkam.