Ispovest Vesna Pešić

Filozofija i politika su joj bili draži od varjače. U politiku je ušla potpisivanjem peticije, u zatvor je dospela tražeći slobodu za Valensu. Tri sestre za kojima je ludovao Beograd

Detinjstvo
Grocka... malo se sećam... igranje... neki ljudi... iznajmljena kuća... mali voćnjak. Kasnije su ga prodali da bi nam kupili klavir. Siromaštvo. Ničega nije bilo, ni hrane. Moje sestre i ja imale smo sličnu građu, jedna dobije suknju i ona se šeta od jedne do druge. Staša je bila oduvek mršava. Dobijala bi pravo jaje za večeru. Mirjana i ja smo s razumevanjem prihvatale jaje u prahu. Uvek se nekako čuvalo. Čak je mama morala više puta da kaže: "Čekajte! Dosta! Još tata nije ručao". Nije se čuvalo za nas, decu, tata je bio glavni.
Roditelji
Tata je bio sin popa Radislava Pešića, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. Ostao je siroče. Baka Desa, popadija, plela je i štrikala, radila sve da mog oca školuje. Pokušao je, posle završenih studija u Parizu, gde se upoznao s mojom mamom da živi kao advokat u Beogradu. Bez podrške, išlo je to prilično teško. Tako su se našli u Grockoj.
Inteligentan, obrazovan, ali veoma autoritativan. Zvonio je uvek na isti način. Tri puta. Merio brzinu kojom ćemo otvoriti vrata. Često namrgođen i nikada se nije znalo kojim povodom. Tek kada smo odrasle, odgonetnule smo ono čemu smo se oduvek čudile - zašto ga drugi van kuće toliko vole. U društvu je bio neizmerno duhovit. Ali tada, sa 17 godina, laknulo mi je kada je otišao. Mama i tata su se razveli.
Mama, profesor francuskog, poticala je iz tipične buržoaske porodice. Baba Sofija je svirala klavir, davala časove francuskog, nemačkog. Deda, advokatski pripravnik Sterije Popovića... Živeli su u ogromnoj kući sa velikom baštom u Novom Sadu.
Deda je imao desetoro dece i svi su išli na fakultete. On je jedan zarađivao, praktično je sve investirao u obrazovanje dece.
Mama je umrla lane sa punih 97 godina. Volela sam život s njom.
Selidba u Beograd
Selidba u Beograd 1947. godine, u ovaj stan gde i danas živim. Tata, advokat, kao zamenik javnog gradskog tužioca dobio je stanarsko pravo nad ovim stanom preko puta bazena Tašmajdan. Funkcija mog oca bila je visoka. Pretpostavljam da se u to vreme kao javni tužilac mnogim građanima negde zamerio. Uvek se izvinjavam u njegovo ime, ali nisam ja odgovorna ako je ikada napravio nekakav moralni ili pravni prekršaj.
Sat za kelnera
U školu smo išle tu u blizini, u Starine Novaka, zatim u Petu beogradsku gimnaziju. Mnogo smo čitale. Odrastala sam na filozofskoj literaturi, pa i kasnije kada sam se udala za advokata Srđu Popovića, čitali smo knjigu dnevno. Imali smo sreće. Jugoslavija je bila otvorena zemlja.
Bio je to urbani život. Rokenrol... Elvis Prisli, Bitlsi, džez, Pol Enka. Izlazile smo neprekidno. Nije bilo filma koji nismo gledale, Kinoteka, bioskopi, pozorište, smenjivale su se svakog dana. Ali i kafane. Često se dešavalo da ako neko ima sat, kada dođe kelner da se plati, skineš sat i kažeš: "Doneću ti pare sutra". Kelneri se uopšte nisu suzdržavali. Sada, kada biste mu ponudili sat, on bi pao u nesvest.
Stanislava i Zoran
Moja mlađa sestra Stanislava se u gimnaziji upisala u omladinsku školu glume. Tamo je bio Zoran Radmilović. I bilo je to mesto našeg okupljanja. Stanislava se zabavljala sa Zoranom i možete misliti koliko je to bila luda zabava uz Zorana i koja je on čuda pravio po kafanama, gde smo poručivali škembiće u saftu, više zbog safta u koji smo mogli da umačemo gomile hleba. Zabava je bila maksimalna, ali finansijski veoma ograničena. To nikome nije smetalo. Dovoljno je samo društvo jednog Zorana Radmilovića, koji nije bio duhovit samo na sceni nego je jednako tako i živeo, glumca čija improvizacije su bile deo njegovog života.
Izleti na Kosmaj, Kopaonik, letovanja gde smo spavali pod šatorima. Zoran je bio specifičan. Nikada nije skidao čarape i cipele, ni kada je u kupaćim gaćicama. Sa cipelama je ulazio i u more.
Tri sestre
Nikada nisam bila neka domaćica. Od kuhinje me je više privlačila knjiga. Rano sam se opredelila za filozofiju. Moja starija sestra Mirjana upisala je engleski, postala upravnica biblioteke na Pravnom. Stanislava je studirala glumu. Ja čistu filozofiju. Kada sam upisala fakultet otišla sam da učim jezik u Engleskoj, na kraju godine vratila sam se i dala sve ispite. Istina je da smo privlačile mladiće, ali i nas je privlačilo interesantno društvo. U tom društvu nije bilo mnogo mesta za one sa mog fakulteta. Tamo je bilo vrlo teško naći zanimljivu ekipu, a mama nas nije ograničavala.
Udaja i razvod
Mama je dobila posao predavača u Africi. Već sam se zabavljala sa Srđom i plakala sam besomučno kada smo odlazile, dok su moje sestre ostale. Vratile smo se naredne godine. Bila je to moja treća godina fakulteta. Udala sam se za Srđu. Dobila sam Borisa i živeli smo sa bebom u garsonjeri kod Tašmajdana. Podizala sam bebu, završila fakultet, odmah se zaposlila i upisala magistraturu.
Nije prošlo mnogo, razvela sam se. Vratila sam se kod mame, doktorirala, a Srđa je ostao uz Nebojšu Popova moja najveća podrška i veliki prijatelj. Osim njih, bio je tu i Ivan Janković.
Ulaz u politiku
Za moj prvi politički korak snosi krivicu moj sin. Srđa je napisao peticiju, tražeći amnestiju za zatvorenike sa verbalnim deliktom. "Mama, ti si kukavica, ne smeš da potpišeš", izazivao me je Boris. "Otkud ti ideja da ja to ne smem da potpišem?! Daj to ovamo", viknula sam. Bili su to počeci mog političkog angažovanja. U stvari, dugo sam stajala po strani iako sam se kretala na obodima disidentskih krugova. O politici sam počela da razmišljam juna 1968. godine.
Juna '68. u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja svaki sam dan. Politika je ulazila u moj svakodnevni život... Tokom svih tih godina politika se mešala sa prijateljstvima, profesionalnim radom i simpatijama. Na skupovima Slobodnog univerziteta, koji su se održavali po stanovima, vođene su filozofske rasprave, ali i ljubav i politika. Družila sam se sa Nebojšom Popovim, i polako sam postajala okružena ljudima koji su u opoziciji režimu.
U zatvoru
Protestovali smo 1982. godine zbog Leha Valense. Moje sestre su bile tu, i Nebojša. Dobacivao je policiji. Bio je tu i Boris (Tadić). Moje sestre su gledale kako nas kupi policija. Pravo u 29. novembar. A onda 52 dana u Padinskoj skeli. Mama je bila u Herceg Novom. Boris sa tetkama. Kada bi mama zvala, spuštao je slušalicu. Jedno jutro, rekao joj je: "Baba, prestani tako rano da zoveš, mama je u zatvoru".
Ćelija jeziva, smrdljiva, lepljiva. Delila sam je s još jednom političkom zatvorenicom. Dva dana kasnije, posuli su nas di-di-tijem, prebacili u zajedničku ćeliju sa polusvetom. Prostitutke, kriminalci neprekidno su pričali svoje priče. I sve iste. Nebojša je bio u muškom delu, i mahali bismo kada smo se susretali. Imali smo zaduženja, ribanje kancelarije upravnika, ali otkrila sam i zatvorsku biblioteku. Po izlasku iz zatvora Nebojša i ja smo nastavili da se viđamo neko vreme sa nekim zatvorenicima misleći da će se preobratiti.
Milošević
Dve atmosfere ukrštale su se tih osamdesetih. Jedna napredna i optimistička i druga - antimodernizam, organizovana mržnja, odbacivanje demokratije i priprema ratova za veliku srpsku državu - koja odnosi pobedu na Osmoj sednici. Osnovali smo Helsinški komitet za ljudska prava, pišu se peticije, kritikuje režim, sastanči po kućama, drže se tribine u SKC i Domu omladine, dok neke struje u režimu započinju obračun sa beogradskom opozicijom. Uhapšeno je 28 disidenata na predavanju Đilasa u privatnom stanu. A 1984. godine započinje montirano suđenje šestorici. U toj kampanji protiv budnog neprijatelja isticao se perspektivni kadar Gradskog komiteta Beograda - Slobodan Milošević.
Počeli su ratovi za razbijanje Jugoslavije i stvaranje nacionalnih država. Pomama za velikom Srbijom. Krenula sam u svoju bitku. Da se suprotstavim ratu. Juna 1991. godine osnivamo Centar za antiratnu akciju. Pozvali smo na dezerterstvo. Radili smo iz sobice Instituta ekonomskih nauka. Putovali za Sarajevo, gde god je trebalo. Naši mirovni ulični protesti su stali kada je rat postao sastavni deo naših života. Tražila sam jača sredstva - stranačka.
Demonstracije
i Stanislava
Demonstracije. Najlepši i najslavniji dani za Srbiju. I najtraumatičniji dani mog privatnog života. Stanislava je obolela od raka. Operisana na Onkološkom kada nije bilo ni vate ni flastera... Ponovo u Parizu, sa nadom i strahom. I poslednji zajednički dani. I danas osećam kao da nisam ista, kao da mi deo fali. Pravo iz bolnice na demonstracije. Ne možeš zbog ličnog bola da ostaviš nedovršeno, ma šta da si započeo.
Meksiko Siti
Nakon promena, živela je u elitnom kraju Meksiko Sitija kao ambasador. U Beogradu su to povezivali s tajanstvenim Amerikancem Rodžerom, kojeg je upoznala u Njujorku kao stipendista Kolumbija univerziteta. Dvadeset pet godina kasnije, on ju je pronašao preko interneta i poslao čestitku za rođendan. Otišla je kod njega u Gvatemalu, i udala se, a zatim vratila u Beograd, bez kojeg ne može da živi.
Drašković i Đinđić
Nisam se mnogo privatno družila s njima, niti sa Zoranom, niti sa Vukom, Koštunicom... Išla sam kući kod Zorana i Ružice, kao i kod Vuka i Danice, ali nikada nismo postali bliski. Trudila sam se sve vreme da premostim jaz između Vuka i Zorana. Zoran je trajni politički partner Koalicije Zajedno . Zoran je imao potpuno evropski način mišljenja, izražavanja, apsorbovao je evropsku kulturu. On kao da i nije imao privatan život. Neprekidno je radio. Čak i kada je bio na točkovima, putujući po Srbiji, učio je engleski ili je slušao kako se prave političke kampanje. Njega niste mogli zateći kako igra karte, satima sedi u kafani. Bio je u potpunosti posvećen prvo filozofiji, doktorirao je mlad, i pisao dnevno na nemačkom po 40 strana. Racionalan, efikasan, nikada nije pričao o privatnim stvarima. Za to nije imao vremena.
U stvari, nisam ni znala dok nije ubijen da uopšte ima sestru.
Nije hteo da gubi vreme, jer čak je i spavao po tri sata noću. Bio je brži i pametniji od ostalih. Evo vam primer njegovog opuštanja. Prolazili smo rampu na nekom putovanju i on pita: "Gospođice, vi ste tako šarmantni, da li ste možda član Demokratske stranke?" Nikada nije gubio vreme. Čak ni tada.
Za razliku od njega, Vuk je voleo da nakon mitinga sednemo, poručimo piće i pričamo viceve.