Andrija Drašković, biznismen čije je ime dovođeno u vezu s nekoliko ubistava u beogradskom podzemlju, u strahu za sopstveni život prebegao u Hrvatsku i poručio da se ne vraća u Srbiju

ATENTAT Policija do danas nema više detalja o atentatu na Draškovića 2004. godine,
osim dokaza pronađenih na licu mesta

BEG Navodno su Draškovićev odlazak u Opatiju pripremila dvojica njegovih prijatelja, koji su u Zagreb otišli pre dva meseca

Piše Rade STANIĆ

Nemam nameru da napuštam zemlju, niti da bilo gde bežim, izjavio je oktobra 2004. Andrija Drašković, nepunu sedmicu nakon što je izveden atentat na njega. Godinu i po dana kasnije Drašković, kome su minulih leta prišivani epiteti biznismena, plejboja, saradnika DB, švercera cigaretama, dona, predomislio se i preselio se u Hrvatsku.
U pismu koje je poslao, kako se tvrdi, iz Opatije, Drašković je naveo da se plaši za svoju bezbednost u Srbiji i da se neće vraćati u zemlju zbog „nekoliko atentata“ koji su izvedeni na njega. Draškovićev advokat Veljko Delibašić objasnio je da Drašković smatra da mu je ugrožena bezbednost jer policija ne pokazuje nameru da rasvetli te slučajeve. Dodao je da „koliko on zna“, Drašković nije dobijao nikakve pretnje u poslednje vreme. Da li tako stoje stvari od samog Draškovića nismo mogli da čujemo. Delibašić je rekao da su šanse da stupimo u kontakt s njim u ovom trenutku „nikakve“. Tako je ostalo nerazjašnjeno i kako se Drašković obreo u Hrvatskoj. Navodno su Draškovićev odlazak u Opatiju pripremila dvojica njegovih prijatelja, koji su u Zagreb otišli još pre dva meseca.
Draškovićeva biografija jedna je od neobjašnjivih. Bogat je bio već po rođenju zahvaljujući ocu Miši. Školovao se u Italiji, u Beogradu završio višu ekonomsku školu, osamdesetih godina bio je vlasnik Zvezde, jedan od dva cenjena beogradska novotalasna kluba. Sam je tvrdio da nikada nije opsedao žene, ali da one jesu opsedale njega. U krug njegovih prijatelja njegov otac uvrstio je Momu Kapora, Emira Kusturicu; Đorđe Balašević mu je navodno na jednom od svojih koncerata posvetio jednu pesmu.
- robija S druge strane, njegovo ime dovodi se u vezu s švercom cigareta i droge u Italiju i u vezu s brojnim likvidacijama. Tako je navodno učestvovao u ubistvu ili organizaciji ubistva lidera surčinskog ganga Zorana Šijana, zatim Željka Ražnatovića Arkana. Lider Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj ga je optužio da je zajedno s Aleksandrom Golubovićem planirao atentat na njega. Septembra 2000. godine Drašković je ubio Surčinca Zvonka Plećića Pleću. Drašković je maja 2004. godine, posle tri i kusur godina odležanih u zatvoru, oslobođen optužbe za ubistvo. Vrhovni sud Srbije, međutim, uvažio je žalbu tužioca i Draškoviću će i četvrti put biti suđeno. Delibašić kaže da datum suđenja još nije utvrđen. Drašković je i sam trebalo da bude žrtva atentata – oktobra 2004. godine u poznatom zemunskom stilu – pucnjavom iz automata iz kola u pokretu.
U Beogradu je osamdesetih Drašković, zahvaljujući Zvezdi, važio za gradsku facu. Ali ne samo zahvaljujući Zvezdi, već i novcu i dobrom izgledu. Otac Miša bio je dugogodišnji direktor predstavništva Jugometala u Italiji, da bi početkom devedesetih tamo osnovao privatnu firmu. Kako je Andrija i sam u međuvremenu krenuo s biznisom formirajući firme po Italiji, Grčkoj, SAD, Rusiji i Austriji, relativno je brzo stigao do toga da može za sebe da izjavi kako je bogat u srpskim, ali ne i evropskim ili svetskim okvirima. Izjavio je kako se bavi onim što donosi novac: metalom, naftom, cigaretama. I to legalno.
Šverc cigareta je bio razlog zbog kojeg je italijansko pravosuđe svojevremeno tražilo saslušanje Draškovića kao svedoka, pa čak je tražilo i njegovo hapšenje. Cigaretama se bavio i Draškovićev prijatelj Vanja Bokan, koji i danas slovi za jednog od najvećih švercera cigaretama devedesetih. Bokan nije imao sreće – u jesen 2000. ubijen je u Atini.
n ubistvo Osim po naočitosti Drašković je postao čuven kao opasan momak krajem devedesetih godina, tačnije 27. novembra 1999. godine, novembra kada je ubijen lider surčinskog ganga Zoran Šijan. Već tada se to ubistvo pripisivalo Draškoviću, a smatralo se da je imunost na zakonsko gonjenje stekao direktnom zaštitom šefa Državne bezbednosti Radeta Markovića. Drašković nikada nije priznao da je radio za DB. Štaviše, dok je bio u zatvoru napisao je pismo u kojem je optužio DB da pokušava da ga prisili da postane saradnik, što je on odbijao.
U opisu delatnosti surčinskog ganga bila je trgovina kradenim automobilima, što za DB u vreme bivšeg režima navodno nije bilo previše interesantno, ali jeste trgovina drogom na koju je DB, ekonomskim jezikom govoreći, imao monopol. To su, navodno, bili i motivi za Šijanovo ubistvo. Šijan je ubijen na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovića, dok je čekao u mercedesu 600 da se upali zeleno svetlo. Iz automobila koji je stao pored na njega ispaljeno je 18 hitaca.
Drašković nije mogao čudom da se načudi optužbama da je umešan u ubistvo Šijana.
Drašković je isto tako tvrdio da je bio u dobrim odnosima s Ražnatovićem, ali u to baš nije uverio Arkanove tigrove, koji su mu manje ili više otvoreno pretili na suđenju trojici optuženih za Ražnatovićevo ubistvo: Dobrosav Gavrić, Milan Đuričić i Dragan Nikolić. Još manje je bio ubedljiv za Ražnatovićevu najbližu rodbinu, tačnije sestru Jasnu Diklić koja mu je zabranila da govori o njenoj porodici i optužila ga da zna više o ubistvu nego što to predstavlja.
A na suđenju za Ražnatovićevo ubistvo, Drašković je rekao da o njemu zna samo ono što je pročitao ili čuo preko medija. Izričući presudu, trojici optuženih sudija je rekao da ona neće reći ništa o motivima, niti o naručiocu ubistva. Tako je čaršija iznela dve verzije o motivima Ražnatovićevog ubistva, koje, na nesreću Draškoviću, stavljaju njega u jednog od organizatora atentata.
Po prvoj čaršijskoj verziji Drašković je bio učesnik takozvanog palićkog sastanka januara 2000. godine, na kojem su se sastali viđeniji članovi beogradskog podzemlja, ali i viđeniji biznismeni. Zaključak tog sastanka je bio da se od Ražantovića i njegovih potraživanja više ne da živeti i da se može opstati jedino ako se Ražnatović ukloni. Biznismeni su pokazali spremnost da finansiraju Ražnatovićevu likvidaciju, a spominjale su se sume od pet do 15 miliona maraka. U javnost su procurela samo dva imena učesnika navodnog sastanka: Draškovićevo i Zorana Uskokovića Skoleta, vođe miljakovčakog ganga, četiri meseca posle Ražnatovića, 27. aprila.
Po drugoj verziji, Ražnatovićevo ubistvo politički je motivisano. Ražnatović je, naime, počeo da okreće glavu od režima Slobodana Miloševića i strah da bi on mogao sa svojim tigrovima da se prikloni tadašnjoj opoziciji uzrokovao je odluku da se on ubije. Nalogodavac je bio navodno Marković, a organizator Drašković. To što su i jedan i drugi u više prilika demantovali da imaju bilo kakve veze s ubistvom u Hajatu 15. januara 2000, nije imalo bog zna kakav efekat. Osim na sud, koji nije mogao da dokaže nikakvu vezu ni Markovića ni Draškovića s ubistvom Ražnatovića, a istini za volju time se nije ni bavio.
- ceca Udovica Ražnatovića, Svetlana-Ceca Ražnatović se ipak iz nekog razloga boji. U intervju datom poslednjih dana prošle godine, protestujući zbog ukidanja policijskog obezbeđenja, Svetlana Ražnatović pokazala je novinarima preteće SMS poruke za koje veruje da ih dobija zbog suđenja i ubistva njenog supruga i rekla da je istog meseca, dakle decembra 2004. godine, Drašković „divljao automobilom“ oko njene kuće, a da joj je Gavrić pretio i u sudnici.
Drašković nije izbegao odgovornost za ubistvo Surčinca Zvonka Plećića Pleće 11. septembra 2000. godine, u restoranu Knez u Beogradu. Plećić je tog dana došao u Knez i prišao stolu za kojim su sedeli Drašković, Elena Mijatović i njegov kum Aleksandar Golubović. Nesporno je da je Plećić došao sa dva promila alkohola u krvi; nesporno je da je Draškovića optužio da je ubio Šijana, kao što je nesporno je da je Plećiću pucano u leđa. Drašković je priznao da je pucao u Plećića, ali je tvrdio da je to učinio u samoodbrani. Sve ostalo je sporno ili bar prikazano kao takvo i to do te mere da su održana tri suđenja, a sprema se i četvrto. Prema presudama na osnovu kojih je Drašković osuđen na sedam i po, odnosno kasnije na 12 godina zatvora, u pitanju je bilo klasično ubistvo. Drašković i Golubović su pucali Plećiću u leđa tri puta, i navodno još jednom u glavu; istovremeno je član njegovog obezbeđenja Nebojša Šarović pucao u Plećićevog vozača i prijatelja Nenada Antića koji je čekao u opel kadetu ispred Kneza i ranio ga u ruku.
Prema trećoj, oslobađajućoj presudi, Drašković nije bio kriv jer je u Plećića pucao u samoodbrani. Plećić je po toj presudi u Knez došao da likvidira Draškovića po planu surčinsko-zemunskog ganga, kojim su tada još zajednički rukovodili Ljubiša Buha Čume i Dušan Spasojević.
Drašković je na neki volšebni način uspeo da stekne neprijatelje. Ali je ipak teško poverovati da se među neprijateljima ovog plejboja našao i neki prevareni muž koji je iz ljubomore ili osvete organizovao atentat na Draškovića 23. oktobra 2004. kod Kvantaške pijace. Atentat je izveden po scenariju zemunskog klana. Na kolonu od tri vozila, u kojoj se nalazio i Drašković, pucano je u pokretu iz ukradenog mercedesa. Drašković se nalazio u džipu, u dva BMW njegova pratnja. Razlika u odnosu na zemunski klan jeste u tome što atentatori nisu bili dobro pripremljeni, jer po svemu sudeći nisu tačno znali u kojim kolima se nalazi Drašković. Poginuo je Draškovićev telohranitelj Dejan Živančević, dok su teže i lakše ranjeni Dejan Tukić, Nebojša Đorđević i Vladimir Kmezić. A činjenica da je Tukić bio bivši, Đorđević aktivni, a Kmezić takođe bivši telohranitelj Miloševića dok je bio predsednik SRJ, ponovo su podgrejale priče o Draškovićevim vezama s policijom.
- atentati Drašković je izjavio da nema pojma ko bi i zašto pokušao atentat na njega. Kada je nedelju dana kasnije ubijen Branko Jeftović Jorga, mediji su došli na ideju da su u pitanju Ražnatovićevi osvetnici. U to se nije uklapala činjenica da je policija Draškoviću pet meseci ranije oduzela blindirana vozila, ali jeste podatak da je mercedes iz kog je pucano tri meseca ranije ukraden. Surčinci otpadaju – u tom gangu nije postojao niko ko bi mogao da zauzme Šijanovo i Buhino mesto.
Drašković je u svakom slučaju posle atentata pooštrio obezbeđenje: ulazak u njegov stan strogo je kontrolisan, a njegovo kretanje gradom bilo je ograničeno i pod jakim obezbeđenjem.
Mesec dana kasnije dogodio se slučaj koji je Drašković okvalifikovao kao novi atentat na njega. Njegov džip sudario se s policijskim vozilom 9. novembra 2004. na u suludoj jurnjavi kod Topčiderske zvezde u Beogradu. Ostala je misterija ko je vozio džip. Drašković je tvrdio da on nije bio za volanom. U izjavi policiji datoj posle incidenta, Draškovićev vozač Dragan Protić priznao je da je on vozio džip i na osnovu toga je doneta prva presuda od tri godine zatvora. Na ponovnom suđenju, Protić, međutim, tvrdi da on „nije kriv“ i da nikada nije vozio džip koji se sudario s policijskim vozilom.
Kao svedok, prošle nedelje trebalo je da se pojavi upravo Drašković. On je, umesto da dođe da svedoči, poslao pismo advokatu u kome ga obaveštava da neće prisustvovati suđenju jer strahuje za bezbednost pošto policija nije rešila slučajeve atentata na njega. I to je tačno. Policija do sada ima samo spaljeni automobil, uništeno oružje, lažne registarske tablice i saznanje da je u atentatu učestvovalo dvoje ljudi.