Činjenica da peruanski Španac kineskog porekla studira evropsku književnost na univerzitetu u SAD jeste deo globalizacije koja je, i po dobru i po zlu, promenila svet kulture, ali nije nova pojava u njoj, samo je jača i obuhvatnija od prethodnih

Piše: Ljubiša Rajić

Usmena književnost od pamtiveka putuje sa trgovačkim karavanima, hodočasnicima i vojskama diljem indoevropskog prostora, prevodi Svetog pisma se prilagođavaju teološkoj, ekološkoj i kulturnoj sredini, srednjovekovna prevodna književnost je evropska sa ponekim lokalnim elementom, latinska, grčka i arapska su nadlokalne i međusobno isprepletane, putopisi su odvajkada omiljen žanr…
Od izuma štampe, putevi i uticaji se ubrzavaju. Katastrofalni zemljotres u Lisabonu 1. novembra 1755. godine postaje evropska tema zahvaljujući novinama Gazeta de Lisboa: do kraja decembra već cela Evropa zna osnovne podatke o zemljotresu, a Volter pre Božića te godine objavljuje svoju Pesma o nesreći u Lisabonu.
Emigrantska i migrantska književnost (Hajne, Erenburg, T. Man, Ruždi, P. Vajs i desetine drugih) odavno prekoračuje granice koje su prekoračili njeni autori. Ta zanimljiva ukrštanja prostora, jezika, tema i iskustava ne da se lako uklopiti u uobičajene granice nacionalnih književnosti.
Svetska književnost zahteva svetskog čoveka. Ono s druge strane sopstvene granice, rado udaljeno, prožima evropsku književnost još od romantizma, samo se ta granica pomera sve dalje kako vreme odmiče. Orijentalizam Edvarda Saida i Izmišljanje Ruritanije Vesne Golsvorti govore upravo o toj tematskoj globalizaciji. Autori kao Bruno Traven pišu na engleskom i nemačkom o području na kome borave (Meksiko), a neki, kao Karl Maj, na nemačkom o onome što nikada nisu ni videli ni doživeli (Divlji zapad). Savremeni skandinavski autor koji radnju smešta u Španiju, Avganistan ili Argentinu nije više retkost. Ceo svet im je nadohvat mobilnog telefona, aviona i Interneta, izgled mesta nadohvat programa Google maps, znanje o mestu u nekoj bazi podataka. Savremeno putovanje nije više višemesečni rizik, i niko više u Engleskoj ne sklapa opklade da li će se namernik koji je krenuo u Evropu preko Kanala vratiti živ kao što su se kladili sve do XIX veka. A preko Interneta se građa dobija bez ustajanja od stola.
A Internet je otvorio sasvim nov žanr: književnost na Internetu. Ne onu koja se preko njega kupuje u fizičkom ili elektronskom vidu, već onu koja se piše i dopisuje na Internetu, otvorena za članove neke grupe ili za sve, ali rasute po svetu. Taj novi grupni i globalni autor je pandan nekadašnjem kazivaču usmene priče koji je prerađuje u njenom horizontalnom širenju. Razlika je što to sada radi interaktivno s drugima u realnom vremenu.
Ta kombinacija lokalnog i globalnog u književnosti i njenoj istoriografiji i dalje sadrži problem kako mi vidimo druge i kako drugi vide nas. Ali u tom susretu dve perspektive nastaje i nov književni svetonazor, koji prihvata prilagođavanje teksta lokalnom ukusu i lokalnoj tradiciji, što se tokom dva poslednja stoleća smatralo svetogrđem. Trilogiju Milenijum švedskog pisca Stiga Lašona odlikuje kratka rečenica koja ne ide u španskoj tradiciji, i prevodilac ih spaja u duže rečenice, koje tek tada deluju „odraslo“. Književni tekst lako prelazi granice vremena i prostora, ali čitalac teže menja svoje navike i očekivanja. On u tekstu prihvata globalni sadržaj, ali rado traži lokalni jezički kolorit ne samo u kriminalističkom ili SF romanu, već i u tzv. ozbiljnoj književnosti.
Ipak, vidovi kazivanja i glume sadrže u globalnoj trivijalnoj književnosti čist lokalni kolorit samo u meri dovoljnoj da bude prepoznatljiv domaćoj, a zanimljiv stranoj publici. Sve ostalo biva isprano. Trivijalna televizijska sapunica, bilo da je reč o latinoameričkim ljubavnim ili severnoameričkim kriminalističkim serijama, pandan je univerzalnoj Coca-Coli.
Ali u ozbiljnoj književnosti, tradicija ukorenjena u lokalnom menja se pod uticajem globalnog u njoj. U tome prevodna književnost igra glavnu ulogu; ona je postala izvor inovacija i njen uticaj se ne može preceniti, pre svega ne one pisane na engleskom, jezikom sa koga se najčešće i prevodi (svega oko tri odsto tekstova objavljenih na engleskom nisu izvorno napisani na njemu).
Globalizovana svakodnevica i globalizovano književno iskustvo nameću redefinisanje nacionalnog. Srpska književnost se više ne sreće sa pitanjem da li je Vladan Desnica srpski pisac, već da li su Dragan Velikić, David Albahari ili Zoran Živković globalni pisci.