Aleksandar Tijanić

Srbija je podeljena tačno na plus i minus. Ta ravnoteža nemoći ne dozvoljava Srbiji niti da potpuno propadne, niti da krene naviše. To je katastrofalna situacija za jednu zemlju i predviđam dve ili tri teške godine, a predviđam pet teških godina za srpsko novinarstvo.
To o čemu Aleksandar Tijanić piše u Srbiji se ne samo čita, komentariše i prepričava nego se i osluškuje, a ponekad i posluša. 'Teškom mukom se izborio da ga malo ko voli, većina mrzi, a svi čitaju. Uticao je, kao novinar, snagom analize, baratajući tek sa trideset slova, na bitne političke tokove u ovoj zemlji, iako mnogi radije to pripisuju njegovoj ličnoj poziciji. Gotovo nemoguće je pohvaliti Tijanića, a ne zameriti se svim ostalima. Kriv je i zbog toga. Nikoga nije štedeo, pa kada se usudio da nekoga pomiluje to mu je ostalo upamćeno. Sto kod drugih nisu ni primećivali njemu se nije praštalo.
Nema na prostoru bivše Jugoslavije značajnijeg magazina ili nedeljnika za koji nije pisao. U Srbiji je napravio dve najgledanije televizije, u Crnoj Gori jednu. Danas je kolumnista NINa, a ovih dana je aktuelna priča o njegovom povratku u BK kompaniju na televiziju koju je pre 10 godina stvorio...
Razgovaram li sa predsednikom BK grupacije za štampu, medije i televiziju?
Do polovine. Od pola naniže razgovarate sa honorarnim kolumnistom NIN-a i čovekom skromne ambicije da slabašno utiče na srpsko javno mnjenje.
Šta to znači?
Procenjujem da je Bogoljubu, koji je spretniji, mudriji i opasniji nego što ljudi misle, dosadilo da se rve sa pigmejima, da ih pomaže i predviđam da bi u sledeće dve godine mogao direktno da ude u srpsku politiku. Ako radim s njim, ulazim u njegovu političku opciju. Ako sam se 15 godina sačuvao od ulaska u bilo koju stranku i pritom uspeo ono što nikome nije pošlo za rukom da radim neke stvari protiv Miloševiča, onda sa Miloševičem, pa protiv njega, da radim neke stvari za Đindića, pa sa Đinđićem, pa protiv njega, pa da radim neke stvari sa Koštunicom, pa da kritikujem Koštunicu, pa da radim sa Karićem, pa da ne radim sa njim, još razmišljam da li bi mi se posle svega što sam preživeo sve to isplatilo. Inače, ja volim da radim s njim. Nikada se nije mešao u uređivanje televizije dok sam bio na BK, ima najjači instinkt za političko preživljavanje koji sam ikada video, i bio je korektan u ispunjavanju svega što smo se dogovorili. Problem je što ova televizija ima malo sličnosti sa onom i što tu nema meni dragih ljudi.
Verujete li da ste uspeli da izbegnete da Vas ljudi identifikuju sa partijama sa kojima ste bili bliski? Svojevremeno sa Demokratskom strankom, sa JUL-om ili sa DSS-om?
Neki ljudi ne bi promenili mišljenje o meni ni da sam streljan. Samo što to govori više
0 njima. Nijedan lider nikada nije skupio dovoljno hrabrosti da mi ponudi ulazak u svoju stranku. Svi su znali odgovor. I nikad nijednog nisam ja tražio ili bilo šta molio. Svašta sam radio samo na svoj račun i o svom trošku. Da li sam radeći direktorske
i ministarske i savetničke poslove uzeo kuću na Dedinju? Napravio firmu? Ili sam možda zaposlio nezaposlenog brata i ženu? Tri puta sam za vreme Miloševića ostajao bez posla. Nosio sam glavu u torbi, najbolji prijatelj mi je ubijen. Ja sam napravio takav izbor i ne žalim se. Ne vide, dakle, ljudi u meni ono što tvrde već ih žulja moj tekst i način na koji govorim stvari koje ne žele da čuju. Kako kaže jedan od retkih prijatelja "tvoji tekstovi su odlični, ali je potpis ispod njih pogrešan". No, moraće svi da se naviknu da moje ime ide zajedno sa takvim tekstom.
Da li ste od toga stoje Mira Marković volela da pije kafu s Vama, imali više štete ili koristi?
Ovo vam je novo i originalno pitanje. Svaka dva meseca, sve do 1996. žena okrene
telefon i pije kafu sa mnom. Pri tom, ja sam novinar koji piše hiljadu tekstova protiv njenog muža i ona mi služi kao dragocen izvor podataka. I da li sam ja dobijao više u tome ili ona? Ja sam dobijao više, jer sam mogao na licu mesta da proverim status svakog čoveka u Srbiji i da vidim prvi šta će se desiti. Ne kroz to šta ona meni priča, nego kako reaguje kad pomenem određene ljude, stranke ili fenomene. Tako sam imao neuporedivo više koristi za svoju profesiju i neuporedivo više štete za mene. Zato što danas svaki skot kad želi da mi bilo šta prebaci kaže: "Pio si kafu sa Mirom Marković".
Kada ste sami pokušali da napravite novine nije vam baš najbolje krenulo. Je li Građanin najveći Vaš uređivački neuspeh?
Naprotiv, veoma sam zadovoljan tom polugodišnjom avanturom. Građanin je grafički i sadržajno bila solidna novina. Kada sam izašao iz Vlade morao sam da uložim sve što sam imao u te novine da bih demonstrirao da na mene ne može da se utiče ni pritiscima, ni politikom, ni strahom, ni parama. I sad srećem profesionalce koji smatraju da je nekadašnji dvonedeljnik Intervju bio preteča modernih srpskih nedeljnika a da je Građanin postavio nove standarde dnevnicima.
Televizije Politika i BK dok ste ih Vi vodili bile su najgledanije i najbolje TVstanice. Vašim povlačenjem, preciznije smenom, padao je rejting tih televizija i osećalo se da ih više ne uređujete. Jeste li to radili svesno? Je l' to govori o meni loše ili govori o meni dobro? Ko je ometao moje naslednike da rade bolje od mene? Ko smeta Maricu? Evo tri godine vodi BK. Šta njemu smeta da napravi deset novih emisija, deset novih autora ili da sačuva rejting BK televizije. Evo, mene nema, nek' napravi to. Zašto je TV Politika danas najgori televizijski kanal? U moje vreme TV Politika bila je najgledaniji i najbolji srpski televizijski kanal. Inače, tu primedbu sam čuo. Čak, i neki od Kariča vole da mi kažu: "Kad odeš, dođe propast." Pa, kako može čovek daode sa najboljeg kanala i da ga
ponese? Šta ponesem? Tajnu šifru? Sta ponesem? Osigurač? Šta, im isključim? Svetlo? To što ste rekli, to je meni najveće profesionalno priznanje. Jer i na Politiku su došli idioti koje je postavljao JUL i Sloba Milošević, pa su upropastili kanal. Pa, na BK su dolazili ljudi koji su navodno veliki novinari. Pa, šta su uradili na BK? I Treći kanal crnogorski su uzeli drugi ljudi. Pa šta su uradili dole? Ja znam da nisam Hegel i radim po dvadeset sati kad uzmem posao. Oni koji misle da su Hegeli, tako i prolaze. Umru.
Zašto je, ipak, novinar koji je već bio osvedočen kao čovek bez dlake na jeziku i hrabar, kao što navodite, morao da piše pod pseudonimom? Jeste li se u hrvatskom tisku potpisivali kao Ratko Rodić? Prvo, to je jedan od mitova koji se provlače, otprilike kao mit o Kosovskom boju. Ja sam napisao tekst o Osmoj sednici u noći kad se ona završila. I taj tekst je štampan u zagrebačkom Danasu, a poslednja rečenica je glasila: "Započelo je nešto što znamo kako je nastalo, niko u ovoj zemlji ne zna kako će se završiti." I to je bila moja osuda partijskog puča koji su vodili Mira Marković i Slobodan Milošević. Tada sam bio novinar NIN-a i tekst nisam potpisao. Posle dva sata kada je tekst otišao, razmišljajući rekao sam sebi taj tekst mora da bude potpisan. Pozvao sam redakciju Danasa i dobio dežurnog novinara Miroslava Lazanskog. Rekao sam mu: "Lazo, napisao sam ovaj tekst, uzmi i potpiši ga mojim imenom i prezimenom." On kaže: 'Tekst je već otišao u štampariju i mi smo ga potpisali redakcijskim pseudonimom Ratko Rodić." Iza tog pseudonima su uglavnom pisali ljudi iz Zagreba koji su se krili od hrvatskog rukovodstva kad su želeli nešto da kažu. I to oko 20 autora. To je bilo jedan jedini put da su oni potpisali moj tekst tim imenom.
l sakrili ste se ponovo i to iza silikonskih grudi kolumnistkinje Rubi?
Tekstovi kurve Rubi u prvobitnom Nacionalu su najznačajniji novinski eksperiment u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Taj eksperiment je nastao dogovorom mene i glavnog urednika Nacionala. Ja sam ga ubedivao, dok je radio u Nezavisnim novinama da je užasno važna televizijska kolumna, ako se piše na pravi način. On je pisao tu kolumnu u Nezavisnim novinama u Banjaluci i imao je dobar, gotovo odličan rezultat. Kad se vratio i kad je krenuo Nacional predložio sam mu da to osvežimo. Znajući da je previše zauzet obećao sam mu da ću priskočiti u pomoć sa dvatri teksta mesečno, kad zatreba. Tada smo uzeli sliku neke kurvetine sa Interneta, izmislili ime, identitet te žene i počeli da pišemo. Za deset dana je celokupno srpsko novinarstvo pričalo samo o tome i lavina je krenula. Ja sam, od ukupno šezdeset i nešto tekstova, napisao desetak. Nisam se krio u tim tekstovima, jer moje metafore se prepoznaju, spisak mojih neprijatelja se prepoznaje. Onda su se javile brojne kokoške da polemišu i to samo na jedan način ne da li je tačno to što Rubi piše, nego ko je taj koji se krije iza Rubi i nema muda da kaže da je on zapravo ta kurva. Pa ko se krio? Kurva uzme da piše tekst i za deset dana svi pričaju o njoj, a vi pišete po desetpetnaest godina i niko sa vama ne polemiše. Donosili su poklone kurvi u redakciju. Jedna firma joj je poslala toster i peglu, a neka firma nameštaja je htela da joj pošalje krevet. Mnogi ljudi, moji prijatelji su me molili da ih upoznam sa doktorkom Jović, valjda smo je tako nazvali. Onda smo ispričali priču kako
ona živi u unutrašnjosti u Arandelovcu, ili tako negde, negde u Vojvodini i da ima dvoje dece i muža i da samo piše. I onda je neko provalio sliku na internetu.
Zašto je, po Vašem mišljenju, ta kolumna izazvala tako žestoku reakciju pre svega novinara?
Prvo, pokazuje stepen osetljivosti novinara kada se nekima od njih kaže istina o njima. Ja ne mogu da vadim zube ljudima a da pritom ne naiđem na nekoga ko ima klešta i izvadi meni zub. I još mi kaže: "E, ne treba ti anestezija, ti si ljudima vadio zube, radiš kao zubar, e pa, sada malo ti." Ja pristajem na tu vrstu igre. Ja vadim zube, oni vade zube meni, i u redu je. Drugi razlog je to što ti tekstovi dokazuje da je pisanje, da je rečenica instrument po kome se prepoznaju ljudi koji to umeju da rade. Kao što slušate muziku pa kažete, to je taj i taj. Ima li većeg priznanja meni nego da pokažete čoveku dve rečenice i da on kaže: "To je Tijanićev tekst." Izvol'te pa mi recite još koliko ljudi iz novinarstva nosi to odlikovanje pisanog majstorstva Svetog Save prvog reda.
Ako ste u manjini srpskih novinara koji su mogli poneti to ordenje o kojem govorite, onda to baš i ne služi na čast čitavoj profesiji?
Postoje dve kategorije srpskog novinarstva. Jedno su robovi, drugi su slobodni građani. Srpskom novinarstvu služi na čast što su novinari naterali srpsku opoziciju da se ujedini protiv Miloševića. Da nije bilo srpskih medija koji su počeli da pišu o svim opozicionim liderima sa prezrenjem i da nije postojala opasnost da pod uticajem tih medija politička igra potpuno ode izvan stranaka u grupe G17, Otpor, univerzitetske odbore, studente, NUNS i tako dalje, ovi skotovi iz srpske opozicije nikada se ne bi ujedinili. To je zajednička zasluga srpskih medija. Druga velika zasluga srpskih medija jeste u tome što su u borbi za stvaranje srpskog javnog mnjenja koje je počelo da postoji, upotrebili tabloide. Svi sa prezrenjem govore o tabloidima, a ja im skidam kapu jer su obavili posao koji ozbiljni mediji nisu umeli da obave u ove tri godine. Ovde svi pljuju tabloide. A zašto? U svetu tabloidi imaju pet posto politike, 95 posto estrade, sporta, kulture. Ovde je 95 posto politike, pet posto svega ostalog. Zašto? Pa, zato što veliki mediji kao što je RTS, Politika i ostali, ne rade svoj posao. Tabloidna politika tabloidni mediji. Tabloidna država tabloidna privreda. Tabloidno zakonodavstvo tabloidni mentalitet. Sve go tabloid. Tabloidna Akademija nauka tabloidni mozak Srbije. Tabloidna policija pravi kriminal. Ozbiljni novinari su bili saveznici srpskoj opoziciji, ozbiljni mediji saveznici DOS-a, nisu mogli reč kritike da kažu. Pa, ja sam šest meseci u ovoj zemlji jedini pitao koji je taj Beba. Šest meseci Bebine slike nije bilo u srpskim medijima. Je li možete vi to da zamislite? Pa kakvi su to srpski mediji kad za šest meseci nema slike glavnog cenzora srpskih medija. Dan-danas nijedan glavni urednik ne srne da kaže koliko puta ga je zvao Vesić, koliko puta ga je zvao
Beba, koliko puta ga je zvao Čeda. Još se boje da će neko da ih prebije, ubije, otpusti i tako dalje. Svako zna privatno od nas koliko puta su zvali. Koliko puta su ušli u redakciju. Koliko puta su nogom otvorili vrata, koliko puta su jebali mater glavnom uredniku, direktoru medija ili vlasniku.
Često u tekstovima ismevate ljudske mane i rugate se fizičkim nedostacima mnogih ljudi. Nastupate sa pozicije kao da ste, u najmanju ruku, Vi idealno dizajnirani?
Samo pružam šansu napadnutima da mi odgovore istom merom znajući dobro kako sam ružan i glup. Svaku od dizajnerskih uvreda primam veoma mirno. Istina ne može da boli. Boli laž. Pišem o ljudima koji lećeći svoj kompleks, svoju manu, drugim ljudima nanose veliko zlo i nesreću. Navedite mi jednog dobrog ćoveka koga sam secirao, izvredao njega i njegove mane i navedite mi jednog lošeg, a značajnog, da sam propustio to da uradim. Ja tako pišem o lošim ljudima. Ja nikome ne sudim, iznosim svoje mišljenje na svoj rizik i spreman sam da mi odgovor saspu u lice. Takva su pravila igre u ovoj vrsti novinarstva. Kažu: "Ko si, bre, ti?" Eto ko sam ja: sedim i pišem i to što mislim stavim na papir, objavim, izađem na kiosk, hoće neko da kupi, neće da kupi, slagao se, ne slagao se, ja tako radim i spreman sam da snosim konsekvence. I snosim konsekvence koje nisu uvek lake. Stotine puta bio sam potpuno izolovan, i u životu i u profesiji. Treba da znate kako izgleda kad pet godina živiš tako da ti svaki drugi Beograđanin, koji imaju neverovatan smisao za humor, kaže: "Zar si još živ? Zar si još ovde? Zar te nisu ubili?"
Iz čitave Vaše novinarske biografije najčešće Vam se podvlači šestomesečni rad u vladi Mirka Marjanovića. Da li je to najveća mrlja u Vašoj biografiji?
U toj ministarskoj fotelji sam naućio kako ne treba olako suditi o nekim ljudima, čak ni o njihovom položaju ili prijateljima. Ovaj primer prvi put pričam javno. U Ministarstvu gde sam bio ministar, radila je žena koja je bila ćerka intimnih prijatelja Mire i Slobe. Svi su mislili da je ona neka vrsta kontrolora. Mira je poslala zahtev za registraciju Televizije Košava i kad je taj zahtev došao u Ministarstvo, obavestili su me. Pozvao sam tu ženu jer je bila nadležna za dozvole i pitao sam je da li je to po zakonu. Ona je rekla ne. Ja sam rekao napišite da se odbija zahtev za registraciju Televizije Košava i da se upućuje na
redovni konkurs kad bude raspisan. Žena je napisala i potpisala, a ja parafirao tu odluku. Dakle, Marijinoj mami odbijena je molba za registraciju Košave, pa je otišla i registrovala u Ministarstvu telekomunikacija. I tu je bio kraj i kafe. Dakle, hoću da kažem, zasluga za to ne ide na moj, već na račun ove žene koja je njihov kućni prijatelj, koja je imala hrabrosti da kaže njoj: "Nije po zakonu." Sad joj neko jebe mater i preti joj što je pila kafu sa Mirom.
Pošto ste svom snagom kritikovali vladu Zorana Đinđića i pisali o tome mnogo, mnogo tekstova, kad bi se danas objavio neki stenogram sa sednice Marjanovićeve vlade, da li biste se osećali nelagodno? Sve stenograme je pregledao moj najbolji prijatelj Vesić, onda je sve stenograme pregledao moj prijatelj Beba, onda je sve stenograme pregledao moj najbolji prijatelj Čeda, onda su sažetke iz tih stenograma odneli mom najboljem prijatelju Dindiću. I šta se pojavilo u javnosti? Šta mogu da nadu? Inače, na sednicama te vlade govorio sam retko, možda dva ili tri puta. Jednom sam govorio kada je Mirko Marjanović insistirao da Vlada Srbije osudi Zorana Đinđića zbog neke afere sa žitom. Tada sam rekao da ja nisam član Vrhovnog suda nego Srpske vlade i da Srpska vlada nema pravo da sudi bilo kome. Mirko me je optužio da zna on za koga ja radim i kako sam ja tu podmetnut kao agent srpske opozicije. Stvar je stavljena na glasanje i Srpska vlada je podržala moj stav da Zoranu Dindiću ne sudi Vlada. I moram reći da je tada ministar pravde Arandel Markićević, podržao moj stav i da ga je Mirko na toj sednici gađao, izvredao i ispsovao. Podržali su me i ministri iz Nove demokratije i ministar policije Zoran Sokolović. I moram reći da sam držao da je to jedini svetao trenutak te vlade i da sam to uradio na sopstveni rizik. Kad su Zoranu rekli šta se dogodilo na Vladi on ni tada nije hteo da mi prizna bilo šta, nego je rekao: "Naredila mu Mira Marković da tako glasa." A ja mu nikada nisam prebacio dvadeset sastanaka u četiri oka sa Mirom i Slobom kade je 1993. pregovarao da bude premijer te vlade u kojoj sam proveo šest meseci posle Dejtonskog mira.
Nedavno ste u NIN-u napisali da ste uvek birali najjače neprijatelje. Da li je, u stvari, odmeravanje snage s neprijateljima osnovno meriloVaše moći?
Spisak mojih neprijatelja služi meni na čast onoliko koliko i moji prijatelji. Taj spisak ličnih neprijatelja koje sam stekao, nema niko u srpskom novinarstvu. Ljude koji su mogli da urade šta god žele bilo kome. Vrlo često kod onih koji me napadaju primečujem stid, što su čutali i krili se kad je trebalo da nekom drugom kažu to što sada govore meni. U redu. Čovek treba da bude hrabar kad god može. Odnosno kad god srne. Odnosno i kad je kasno.
Šta je Vaša ambicija?
Da živim od svog pisanja ili od pravljenja neke televizije, da napišem mali ljubavni roman, da se moja deca ne postide oca, da umrem zdrav, da ljudi malo bolje žive. Zato me to pitanje vlade, sastava ministara, apsplutno ne interesuje. Srbija je podeljena tačno na plus i minus. Ta ravnoteža nemoči ne dozvoljava Srbiji niti da potpuno propadne, niti da krene naviše. To je katastrofalna situacija za jednu zemlju i predviđam dve ili tri teške godine, a predviđam pet teških godina za srpsko novinarstvo.
Kako ste se osećali kad ste čuli da je Đinđić ubijen?
Veoma loše. Bio sam njegov politički protivnik, a ne njegov lični neprijatelj. Ja sam želeo da on propadne u politici ali da mu se nikada ništa lično ne dogodi. Nisam siguran da je on imao takav stav o meni. Dva puta je insistirao na mom hapšenju u aferi "Delimustafić", zakazao je sastanak Nacionalnog saveta za bezbednost da me hapsi i tražio od Duška Mihajloviča da nade dokaze da me stavi u zatvor. Drugi put su to uradili njegovi naslednici Čeda, Batič i Beba kad su u vreme "Sablje" hteli da me stave u zatvor. Niko od ljudi iz Nacionalnog saveta nije hteo da preuzme odgovornost za to. Ovo suđenje je farsa a o stvarnoj prirodi Zoranovog apsolutizma i razlozima ubistva još ništa ne znamo.
Imali ste dosta kontakata sa liderima političkih stranaka, od Zorana Đinđića, preko Koštunice, Đukanovića, Dodika i drugih. Kako ste reagovali kada nisu prihvatali Vaš savet?
Nikada ne govorim ono što žele da čuju. Govorim ono što mislim. Oni to cene, iako to ne vole. Međutim, kad mi događaji daju za pravo onda moram reci da stičem njihovo poverenje i ja to poverenje nikada nisam prokockao. Jednom kada ga prokockate u ovom svetu nemate više pristup takvim ljudima. Zamislite, kada vi pravite taj dijagram nekakve moje karijere, on zaista izgleda užasno ako se ne unesete u bit. Da li sam se ja menjao? Gledajte: posle Osme sednice dvetri godine ja sam bio jedan od pet novinara u Beogradu koji je smeo da kaže reč protiv Miloševiča. I uzmite te novine iz tog doba i pogledajte ko je od sadašnjih hrabrih novinara smeo da kaže jednu reč. Budeš ministar, odeš, popiješ kafu sa Mirom, a ne uđeš u JUL i ne uzmeš kuču na Dedinju. Budeš dobar sa Milom u Crnoj Gori, ali si protiv crnogorskog separatizma. Budeš prijatelj sa Đindićem, onda ne budeš. Predložiš Koštunicu, radiš za njega, pa odeš od njega jer nisi zadovoljan onim što je učinio u tom prvom mandatu. Odeš iz novinarstva, pa se vratiš u novinarstvo. Budeš otpušten pet ili šest puta, pa se vratiš. Ni meni nije lako sa mnom.
Pošto kažete da ste uveli tržište u medije i da ste uvek bili dobro plaćeni, kako ste sebe onda predstavljali kao siromašnog novinara?
Uvek sam sam određivao visinu svojih honorara. Nikada nisam pristao da budem plačen po tarifi koja važi za ostale. Tako je i danas. Ja sam sebi napravio ekonomsku nezavisnost i ja svakoga mogu da pogledam u lice i da mu se nasmejem u lice. Zato što mogu da živim od mog zanata. I to mi je omogućilo i političku nezavisnost i ljudsku nezavisnost. I sačuvalo moj dignitet. Jesam siromašan jer niko u familiji nema ušteđevinu ili posao, sve što zaradimo, pojedemo. Ali, jesam bogat jer nikad niko nije od mene naručio tekst.
Nisu naručena ni ona četiri teksta o Jovici Stanišiću, bivšem šefu tajne policije?
Tekstove o Jovici Stanišiću, koga inače nisam poznavao, i nisam nikad video pre mojih tekstova, napisao sam sluteći jedno još grde doba i osećajući dolazak nečeg do kraja mračnog. I bio sam u pravu. Ja sam pisao tekstove o Stanišiću, o dugouhom Jovici, kako sam ga zvao, kao upozorenje
Miloševiću da to što sada ruši predstavlja stub njegovog režima i padajući, taj stub će srušiti i njega. Mislio sam da se Jovica neće dati. Ali, rekao bih da nije imao saglasnost Kine i Rusije da bilo šta uradi protiv Slobe. Tako je i bilo. Kad sam napisao tekstove, došao je glasnik i pitao da li ja smem da se sretnem sa Jovicom Stanišićem. Odgovorio sam: "Ako Jovica srne, smem i ja." I otišli smo u njegov kabinet i tamo sam ga prvi put video. Ispostavilo se da je završio Fakultet političkih nauka i da me on i njegova žena znaju sa fakulteta. Ja se njega ne sećam s fakulteta što znači da je već onda naučio da drži neupadljiv profil. Tada mi je rekao rečenicu: "Ja sam gotov". Znam iz društva po kojima se kretao po nekim slavama, da je bračni par tražio od njega neke dokaze protiv mene, a i jedan tadašnji direktor televizije je tražio neku akciju protiv mene i da je Jovica odgovorio: "I da imam dokaze ne bih vam ih dao."
U Vašim stavovima, a i u Vašim tekstovima se vidi koga ne volite. Pošto niko ne može da zamisli da Vi možete da volite, priznajte sami da li boli, čak i kada volite?
Mnoge žrtve koje sam zaklao u tekstovima, oplakujem kao klasične narikače. Voleo bih da su neki junaci mojih tekstova drugačiji, bolji, normalniji, više ljudi, mogao bih onda da napravim i bolji tekst. Ne uživam što me se ljudi boje. Ali čovek se lagano navikne. Znate, u mojoj omiljenoj kafani u ono doba, došao je vlasnik i rekao mi da je tri puta video da kad uđem u kafanu neki ljudi ustaju i izlaze. Misle da je vrlo opasno sedeti u mojoj blizini, ili će ih neko primetiti ili, kako oni kažu vlasniku kafane, ako neko puca, neće da budu svedoci. Postoji opasnost da postanem previše gorak i na pragu sam da mi potpuno bude svejedno šta ljudi misle. Ja jesam cinik i možda sam neka vrsta, kako sam negde pomenuo, apostola skepse. Međutim, niko ne može reći da sam ga izdao, preprodao, prodao, oteo, ukrao i to je više od mog pisanja. Moji stavovi u životu imaju prednost nad mojim pisanjem. Ja sam bolji nego što je moje pisanje. Kao što ja držim da bolje igram košarku, i dalje, nego što pišem, tako isto mislim da sam ja kao osoba bolja nego što bi moji tekstovi govorili ljudima koji me ne poznaju. Brana Crnčević je rekao da je problem mojih tekstova to što su tačni.