Jeroplan nad Beogradom

Slike, projekti, putopisi, knjige, prepiske slavnog naučnika na izložbi „Legende Beogradskog univerziteta”

Deo života i stvaralaštva Aleksandra Deroka( 1894–1988), uz čije se ime vezuje nekoliko zanimanja i strasnih preokupacija, predstavljen je na izložbi u Univerzitetskoj biblioteci Srbije „Svetozar Marković” u okviru ciklusa „Legende Beogradskog univerziteta”. Naime, Aleksandar Deroko, pamti se i danas, posle 110 godina od smrti, kao akademik, profesor univerziteta, istraživač i istoričar arhitekture, projektant, slikar, etnograf, pisac, hilandarac, pilot, jedan od 1300 kaplara, logoraš, varoški meraklija...

Izložba se sastoji iz Derokovih knjiga, tekstova, crteža, slika, fotografija, prepiske...

Kako je arhitektura bila bazična struka i zauzimala ključno mesto u Derokovim interesovanjima, radovi iz te oblasti izloženi su u vitrinama na samom ulazu u Biblioteku. Oni su tematski razvrstani od Istorije arhitekture (antičke i srednjovekovne i narodnog neimarstva i etnologije), preko Istraživanja i zaštite graditeljskog nasleđa do projektantskog rada. Deo prostora izdvojen je da se pokaže njegov književni i memoarsko–putopisni rad, a drugi za knjige i tekstove koje su o njemu i njegovom radu pisale kolege, savremenici, prijatelji. Slikarstvo Aleksandra Deroka predstavljeno je kroz publikacije koje je dizajnirao, kao i kroz njegove crteže i slike. Veliki deo slika pozajmljen je iz privatne kolekcije Mihajla Tasića, u čijem se beogradskom stanu nalazi i radni sto Aleksandra Deroka. Izloženi su i vezovi nekadašnje prvakinje Narodnog pozorišta Divne Đoković nastali prema crtežima Aleksandra Deroka.

Konstruktor aeroplana

Aleksandar Deroko je rođen u Beogradu. Po očevoj liniji poreklo je vodio iz Italije a po majci Anđi Mihajlović, iz banatskog Mokrina.

Kada je položio maturu (1913) upisao se na mašinski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu jer je želeo da jednog dana konstruiše aeroplane. San se polako ostvarivao, budući da su zaneseni čestim aeromitinzima u Beogradu, Aleksandar i njegov brat Jovan sa drugovima sami konstruisali prve jedrilice isprobavajući ih i skačući sa jednog brežuljka u Košutnjaku. Prvi svetski rat zaustavio je detinju maštu i mladićku ambiciju, pa je Deroko kao dobrovoljac pristupio Đačkom bataljonu u Skoplju 1914. godine kao jedan od 1300 kaplara...Sa petoricom studenata tehnike kasnije je bio izabran da prođe obuku pilota. Ispit za vojnog pilota položio je u Francuskoj( 1915) i tako postao jedan od prvih srpskih pilota, a od francuskog ambasadora Žaka Martena dobio je i visoko avijatičarsko priznanje „Stare stabljike”( 1978)...

Posle Prvog svetskog rata Deroko je nastavio studije boraveći prvo u Rimu u Kraljevskoj školi za inženjere, potom je studirao u Pragu i Brnu. Arhitekturu je završio u Beogradu (1926) i postao asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a kasnije i redovni profesor.

„Opredelio sam se nekako za arhitekturu jer mi je umetnička strana njena bila privlačnija nego recimo pravo ili medicina ili šta drugo za docniji poziv”, govorio je Deroko.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu predavao je predmete Narodna arhitektura i Arhitektura starog veka, a na Filozofskom fakultetu bio je honorarni profesor na Istoriji srpske srednjovekovne arhitekture.

Aleksandru Deroku pripada zasluga što je kod nas istorija arhitekture krajem 19. i početkom 20. veka utemeljena kao moderna naučna disciplina koja je držala korak sa savremenim tokovima evropske nauke i kulture. Težište svojih interesovanja u istoriji arhitekture, Deroko je stavio na proučavanje arhitekture srednjeg veka i na prikupljanje materijala koji bi pokazao razvoj našeg narodnog neimarstva. Istraživao je međutim i početke arhitektonskog stvaralaštva celog sveta: Egipta, Vavilona, Grčke i Rima. Iz teorijskih uopštavanja nastalih na osnovu saznanja sticanih na terenu, nastala je obimna studija, istorijski pregled „Arhitektura starog veka”. Kada je reč o srednjovekovnoj arhitekturi, Deroko je fokusirao svoja istraživanja na monumentalnu arhitekturu (crkve i manastire kao paradigme zlatnog doba srpske arhitekture), kao i na gradove i utvrđenja u čije se osobenosti često uveravao na samom terenu u saradnji sa arheolozima.

Istraživanje i proučavanje našeg tradicionalnog narodnog graditeljstva bio je pionirski poduhvat ne samo u ovdašnjoj, već i u evropskoj nauci , a zaokruženo je u dvotomnom kapitalnom delu „Narodno neimarstvo”. Aleksandar Deroko zaslužan je i za podsticanje zaštite graditeljskog nasleđa...

Slikarska strast Aleksandra Deroka ispoljavala se na liniji ekspresionističkog rukopisa –od predela, portreta, aktova, karikatura, žanr scena, do ilustracija knjiga, korica, omota, plakata...

Aleksandar Deroko ostavio nam je i mnogo knjiga, među kojima su „Sveta Gora”, „A ondak je letio jeroplan nad Beogradom”, „Mangupluci oko Kalimegdana”, „Uspomene Beograđanina”...

Velika sreća

Aleksandar Deroko, Ivanka Pavlović i Rastko Petrović, bili su nerazdvojni trio. Svoje drugovanje Deroko i Petrović počeli su putovanjem po srpskim crkvama i manastirima, vezivalo ih je divljenje prema srpskoj srednjovekovnoj umetnosti. U vreme studijskg boravka u Parizu, 1926. Deroko je uz Rastka Petrovića upoznao zanimljive ljude iz sveta kulture i umetnosti, među njima i Savu Šumanovića i Pikasa. I Ivanka Pavlović bila je obrazovana devojka iz imućne porodice, pripadala je elitnom beogradskom kulturnom i mondenskom krugu. Završila je francuski jezik i književnost u Beogradu, na Sorboni pohađala različte kurseve i predavanja. Prevela je 1933. godine na francuski jezik tekst Rastka Petrovića „Ljudi govore”.

U svom „Jeroplanu nad Beogradom”, Deroko je zapisao da su u Rastkov život tog vremena ušle tri devojke: „Dve kao prolazne ljubavi i jedna treća, veoma ozbiljna. Ceo jedan deo života njegovog zatim je bio ispunjen njome. Ona je i u mnogim stihovima njegovim, ona je i u `Danu šestom`, čitavim, baš svojim rečenicama. A prevela mu je na francuski `Ljudi govore`. Dugo su njih dvoje bili nerazdvojni, i sve je to tako trajalo više godina. Međutim, Rastko je do kraja ipak ostao neoženjen...”.

Aleksandar Deroko i Ivanka Pavlović venčali su se 1934. godine , a Rastko Petrović je sledeće godine otišao u Ameriku...

Deroko je preminuo 30. novembra 1988.godine, a u poslednjem pismu upućenom iz bolnice supruzi Ivanki, on između ostalog piše:

„...Najdraža, o tako je to bilo, hvala Bogu i više od 50 godina. Ti si uvek bila perfektna, ja sam grešio ali samo malo, oprosti, i nikada nije remetilo celinu- moju veliku sreću. Hvala ti na svemu neizmerno. Ali priroda i Bog su rekli da svemu mora doći kraj. Evo, taj moj kraj je došao, osećam i ne smem da se tužim. Pogledaj, svi oko mene odavno su već otišli. 94 godine zbilja srećnog života i preko 50 godina zbilja srećnog braka. Zbilja se moramo pomiriti i biti srećni za sve šta je i kako bilo. Sad samo da tebi da još dužeg života i sreće...”.

Ivanka Pavlović umrla je četiri godine kasnije. Oboje su sahranjeni na beogradskom Novom groblju.