DA LI JE NARODNI GOVOR UGROŽEN I HOĆE LI USKORO NESTATI SVA RAZNOLIKOST MNOGOBROJNIH SRPSKIH DIJALEKATA, KOJI ODVAJKADA POSTOJE I PRIMENjUJU SE

Profesor Šćepanović: Gradovi se debljaju, a sela tanje, pa se i jezik menja, ali žilav je i ne treba brinuti za njegov opstanak

Ekipa "Novosti"

JEZIK je kao kuća, kojoj može da otpadne fasada, da se ogole zidovi, ali armaturu nije tako lako pomeriti. Može kuća da se prekreči, kao i da se sa ijekavice pređe na ekavicu. Ali, čvrsta konstrukciju zidova i jezika ostaje.
Ovako Mihajlo Šćepanović, profesor dijalektologije na Filološkom fakultetu u Beogradu, objašnjava zašto nema brige za srpski narodni jezik. Ne treba da strepimo, kaže on, da će se raznovrsnost dijalekata izgubiti, a ceo narod početi da govori kao spikeri televizijskih dnevnika.
To najbolje, smatra on, potvrđuju vojvođanski govori, jer se na prostor Vojvodine doselilo dosta Krajišnika, tako da se u poslednjih deset godina ijekavica i ekavica prepliću, ali jezička struktura ostaje ista.
- Normalno je očekivati, s obzirom na činjenicu da se gradovi debljaju a sela tanje, da se tako i narodni jezik menja. Narod se pomerao iz Krajine, sa Kosova i Metohije, iz vardarske doline... Prihvatali su osobenosti kraja u koji su došli, ali čuvali i svoju autohtonost. Istina je da se narodni govorni tipovi štokavskog dijalekta polako primiču srpskom književnom jeziku. Mećutim, ni tu stvari nisu tako jednostavne. Danas ćete vrhunskom intelektualcu iz prizrensko-timočkog govornog tipa tek po govornoj intonaciji prepoznati mesto rođenja. Međutim, kada se vrati u zavičaj, govori kao da iz njega nikada nije ni otišao. Tu se vidi koliko je jezik žilav, sposoban da izdrži sve nalete, kako istorijskog razvoja, tako i medija, koji razaraju dijalekte.
Doduše, kaže Šćepanović, danas ne moramo da odemo u Crnu Travu ili Vlasinu, Vranje ili Aleksinac, dovoljno je da odemo u Kaluđericu i nađemo govore timočko-prizrenskog tipa štokavskog dijalekta. Ali, objašnjava on, zahvaljujući studentskim tonskim zapisima sa terena, koji su obavezni na katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta, vidi se da se govor različitih krajeva nije mnogo promenio. Rezultati istraživanja gotovo su identični onima od pre 50 i više godina.
- To me i dalje drži u uverenju da je životvornost narodnog govora mnogo žilavija i da ima svoju samostalnu sudbinu u odnosu na unapred predviđene ili sročene sudbinske premise - da se oni gase i da ih nema - kaže Šćepanović. - Imao sam prilike da obilazim sela stare Hercegovine, gde ljudi, svako u svom selu, čuvaju strogo osobenosti govora. Jedni govore “pošo, došo, išo”, a drugi “poša, doša, iša”... Oni se druže, idu na slave, mobe, ali jedan dođe i pita “jesi li mi došooo”, a ovaj odgovara “došaaaa sam”.
Slično misle i lingvisti južno od Beograda.
- Ma koliko političari za skupštinskom govornicom svesno i nesvesno pokušavali da izmene narodni govor, oni taj cilj ne mogu da postignu, jer se životu ne može naređivati - stav je prof. dr Jordane Marković i prof. dr Nedeljka Bogdanovića sa Filozofskog fakulteta u Nišu.
Ocenjujući da je govor u Srbiji u celini dijalektološki, profesor Bogdanović podseća da je standardni govor zapravo samo jedna od izabranih formi dijalekta koja podleže određenim jezičkim pravilima.
- Jezik opšte upotrebe, onaj koji slušamo u TV prenosima, utiče na jezik dijalekta, ali sam dijalekat ostaje čvrsto u svojoj formi i dugo se neće menjati, bez obzira na to koliko snažni uticaji bili - kaže Bogdanović. - Činjenica je da je u navici naših ljudi da slede vođu, a on može biti razredni starešina, direktor preduzeća, predsednik skupštine, narodni poslanik. Tako i u govoru. Narod pokušava da kopira one vođe koje mu serviraju razne televizije. Međutim, sam dijalekat ipak ostaje očuvan. Jer, nema te sile koja će zabraniti nekome da upotrebljava “l”, “bija” i slične nastavke, kakvi su karakteristični za ova područja.
Jeste se menjao, ali svoju osobenost uspeo je da zadrži i leskovački govor. Bilo je perioda u kojima je ismevan, a sada, kroz popularne TV serije, ponovo biva afirmisan.
Leskovački govor, odnosno prizrensko-južnomoravski dijalekt, doživeo je metamorfozu najviše zahvaljujući medijima i govoru mladih, ocenjuje Nenad Kražić, pisac, slikar i hroničar leskovačkih prilika.
- Vuk Karadžić učinio je nepravdu, jer jug i istok Srbije nije posetio i zato govor ovih krajeva nije zastupljen u njegovoj podeli srpskih narodnih govora. Ovu grešku trebalo bi da isprave lingvisti i neki od njih, kao što su Nedeljko Bogdanović, Jordana Marković i Žarko Bošnjaković, to i čine - kaže naš sagovornik, koji i sam svoja dela piše ovim dijalektom. - Beogradski mediji ne mogu da promene mentalitet juga, koji se najbolje ispoljava kroz izgovorenu i pisanu reč. Problem je u tome što izvestan broj srpskih lingvista i oni koji to nisu, podrugljivo gledaju na južnjački govor. Zato mlađe generacije kad odu na sever zaboravljaju da govore leskovački jezik, jer ga se stide.
Mihajlo Šćepanović objašnjava nam kako se dijalekat čuva i zato što za čoveka govor nije samo sredstvo komunikacije, nego i deo ličnosti, kao ponašanje ili nošnja.
Jezik je pitanje identiteta, kaže. I zato Bosanac ili Crnogorac, makar i terazijski, posle pola veka u Beogradu, i dalje govore kao da su juče došli iz zavičaja.
- I žargonu se mora pristupiti ozbiljno - smatra Šćepanović. - Omladinski žargon uzima nešto iz narodnih govora, pa to prebacuje na razgovorni jezik, stišnjava ga, skraćuje i to traje koliko i njihove adolescentske godine. Zato će gimnazijalac u prvom razredu analizirati “Zločin i kaznu” tako što je “neki student bio dekintiran, nije mogao da plati gajbu, pa je overio babu i posle se sam predao”. Međutim, već na maturi razmišljaće i govoriće drugačije. A, do kraja fakulteta približavaće se vukovskom jeziku andrićevskog tipa.