MiloŠeviĆeva sahrana bez krsta i neke verske dileme oko naČina odavanja poslednje poŠte, kod nas i drugde

Pravo je svakog čoveka da poštovanje prema umrlom izražava na svoj način: ako bih kao hrišćanin hteo da odam poštovanje jednom Gandiju ili Tagori, ja bih i njima upalio sveću - kaže protođakon Ljubomir Ranković. Prof. dr Pribislav Simić: Ne može crkva sama da od nekog pravi vernika, ako on to nije bio, a samo gorenje parafina ne znači ništa ako onaj ko nosi sveću ne nosi Boga u sebi

ČAK i oku malo pažljivog posmatrača teško je moglo da promakne kako se na ceremoniji sahrane bivšeg predsednika Slobodana Miloševića ljudi pred odrom krste, iako je umesto pravoslavnog simbola uz kovčeg stajala piramida. Sveće su se palile ne samo pred zgradom muzeja u kojoj je kovčeg bio izložen, već i na drugim mestima s kojima je Milošević za života imao veze.
I prilikom nedavne smrti kosovskog predsednika, Ibrahima Rugove, sveće su se palile kako pred kućom u kojoj je živeo, tako i po čitavoj Prištini. Palili su ih tamošnji muslimani koji danas čine gotovo isključivi živalj ovog grada, iako islam ne zna za sveću, niti je ona ikada bila deo muslimanskog obreda.
Ova dva slučaja, iako dosta različita, s razlogom otvaraju pitanja: da li se radi o neznanju ljudi, koji površno praktikuju verske obrede, ili ovo ponašanje može imati i drugu poruku? Treba li zamerati čoveku koji se na ovakav način oprašta s pokojnikom, čije je versko opredeljenje do kraja ostalo nejasno?
PATRIJARH I POKOJ
BABIĆA
Protođakon Ljubomir Ranković,direktor valjevskog “Glasa crkve”, smatra da su i sveće, i to što su se ljudi krstili pred umrlim Miloševićem jedna sasvim prirodna stvar, jer su na taj način izražavali svoja osećanja. Pravo je svakog čoveka, kaže, da poštovanje prema pokojniku izražava na svoj način, bez obzira kojoj veroispovesti i kulturi ovaj pripadao.
- Ako bih ja, kao hrišćanin, hteo da izrazim poštovanje jednom Tagori ili Gandiju, ja bih i njima za pokoj duše upalio sveću, odnoseći se na hrišćanski način i prema pokojnom, i prema životu i smrti - kaže Ranković.- Religije i kulture se prepliću. Poznato je da su još nekad Šiptari, izražavajući poštovanje prema moštima naših svetih, dolazili da im se poklone, i palili pri tom lojane sveće. To je dodirivanje civilizacija i kultura, kulture poprimaju multikonfesionalna obeležja.
Pojedinac, dakle, ima pravo da izrazi svoja osećanja na svoj način, i niko nema pravo da mu na tome zamera. “Kad uđem u katoličku ili protestantsku crkvu, ja se prekrstim na pravoslavni način, a kad bih se kao pravoslavac našao u islamskoj ili budističkoj bogomolji, i prisustvovao bogosluženju u tom sakralnom ambijentu, opet bih se na svoj pravoslavni način pomolio svome Bogu - kaže Ranković, koji krajnje pozitivno komentariše odluku patrijarha Pavla da se dozvoli opelo nad Milanom Babićem. Samoubicama se opelo, u načelu, uskraćuje.
- Hrišćanstvo po svojoj suštini nije dogmatizovana niti dogmatska religija, to je religija života, ljubavi i slobode koja nema granica - veli on. - Mislim da je naš patrijarh, najveći živi srpski duhovnik, dao najbolji primer za to, dozvoljavajući verski obred nad Babićem. Time je pokazao da hrišćanstvo nije nekakva okamenjena religija, već da postoji u funkciji spasenja čoveka i ima najšire razumevanje za ljudske patnje i potrebe.
SVETO PISMO I
KRIMINALCI
S napomenom da sveća u hrišćanstvu simboliše žrtvu, mekše rečeno - umiljavanje Bogu, i da se za nju znalo i pre hrišćanstva, teolog dr Pribislav Simić, dugogodišnji profesor liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kaže: sad je to postao univerzalni način iskazivanja poštovanja prema onome ko je umro, čak i ako nije bio verujući.
- Imamo situaciju da svako pali sveću kad hoće i gde hoće, što ne znači da je i onaj ko je umro, i onaj ko je pali, u suštini vernik - kaže Simić. - Nikome ne možemo da zabranimo da sveću zapali gde hoće, sada se one prodaju i na ulici, ali sam čin je delom izgubio od svog značenja. Nekad je nevernicima bilo zabranjeno da ulaze u crkve - kraj ulaza su stajali vratari i vraćali ih nazad, ljudi su se poznavali - ali sad smo se dosta rascrkvenili, pa ulaze i oni koji nisu članovi crkve. Ili su to formalno, i nemaju predstavu šta i kako unutra valja činiti.
Ako umrli do Boga nije držao, niti je želeo sveću, smatra profesor, onda sveća i nije potrebna. Ne može crkva sama da od nekog pravi vernika, ako on to u suštini nije bio. Priča se kako se sad mole i pale sveće i neki ovejani kriminalci, kojima kraj kreveta navodno stoji Sveto pismo i navodno ga čitaju svako veče. Da li su takvi međutim, vernici? Sveto pismo stoji u sobi svakog boljeg hotela u svetu, pa to ne znači da onaj ko tamo prespava izađe ujutru preobraćen.
- Samo gorenje parafina i fitilja ne znači ništa, ako onaj ko sveću pali ne nosi Boga u sebi - kaže prof. Simić. - Čuo sam za glupost da ateisti, kada im umre neko drag, pošalju drugog u crkvu da mu upale sveću za pokoj duše. To je strašno banalizovanje hrišćanske žrtve. Pošalješ malte ne kućnu pomoćnicu da se umesto tebe pomoli Bogu...