Srbija i Evropska unija

Lako može da se dogodi da do 15. decembra 2008. godine umesto statusa kandidata, Srbija ne bude imala čak ni ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.


Sumnje nema, srpski vicepremijer Božidar Đelić imaće mnogo više posla od svojih prethodnika u nastojanjima da Srbiju približi Evropskoj uniji. Jer, Srbija bi u njegovom mandatu konačno trebalo da napravi neki ozbiljniji korak u procesu evropskih integracija.

Evropska unija je, naime, još na sastanku ministara u Solunu 2003. godine obznanila da Srbija ima evropsku perspektivu, ali od tada i te ocene nije se daleko odmaklo. U međuvremenu imidž Srbije u Evropi samo je još više poljuljan, posebno zbog dugotrajnog upornog odbijanja da ispuni sve obaveze prema Tribunalu u Hagu (međunarodna saradnja jedna je od osnovnih evropskih vrednosti) i zbog stava prema konačnom statusu Kosova.

Pregovori
Prvi izazov novog srpskog pregovaračkog tima bio je tokom tehničkih pregovora prošle nedelje. Predstavnici srpske vlade i Evropske komisije dogovorili su, kako je saopšteno, “u potpunosti tekst Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, izuzev dela koji se odnosi na trgovinu šećerom”. Trgovina šećerom je jedno od najosetljivijih pitanja o kome pregovaraju sve zemlje zapadnog Balkana koje imaju tu proizvodnju (Crna Gora je, na primer, sebi olakšala pregovore jer je EU obavestila da u budućnosti u toj zemlji šećer neće da se proizvodi). Ti pregovori postali su još teži nakon nesporazuma koje su Hrvatska, pa potom i Srbija, imali sa EU po pitanju izvoza tog proizvoda. Evropska unija zahteva poseban trgovinski režim ne samo za šećer u kristalu, već i za pojedine poluproizvode koji sadrže visoke koncentracije šećera.
Državne firme moraće da se odreknu povlašćenog statusa

Srbija je dobila kvotu za izvoz 180.000 tona šećera u EU, a šećer je, kako je podsetio, jedan od najvećih izvoznih artikala koji donosi 120 miliona evra. Dobijene su i kvote za bescarinski izvoz 8.700 tona teletine, čija je vrednost po trenutnim cenama više od 30 miliona evra, kazao je potpredsednik vlade ističući da su prvi put dobijene i kvota za izvoz vina od 55.000 hektolitara, kao i za ribu - pastrmke i šarana.

“Sada je realno očekivati da će do parafiranja tog sporazuma doći u oktobru ove godine”, rekao je Đelić u Beogradu nakon završetka četvrte tehničke runde pregovora između Srbije i EU o tom Sporazumu.

Sa druge strane, prema informacijama dobijenim od obe strane u pregovorima, liberalizacija trgovinskog režima industrijskih proizvoda u potpunosti je usaglašena, kao i period liberalizacije poslovanja javnih preduzeća sa pravilima poslovanja EU. Đelić je istakao da je usaglašen i protokol koji se bavi pravilima o poreklu robe. On je izrazio nadu da nijedna od zemalja članica EU neće imati naknadne zahteve zbog kojih bi bilo nužno ponovno usaglašavanje Sporazuma većeg obima.

Evropa
Posao vicepremijeru Đeliću otežavaju i okolnosti u kojima prijem Srbije ne zavisi samo od onoga što Srbija čini da bi postala članica EU. Često se zaboravlja činjenica da Srbija istina pregovara sa Evropskom komisijom, ali da sve odluke Komisije, da bi postale punovažne, moraju da potvrde države članice. Dakle, svaki ozbiljan institucionalni napredak prema priključenju (prihvatanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, prihvatanje Srbije kao zemlje kandidata za prijem u EU...) mora pojedinačno da potvrdi svaka od 27 zemalja članica EU. Na primer, kad Srbija i Evropska Komisija budu parafirale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraće da ga potvrde sve zemlje članice EU da bi on počeo da se primenjuje. A u praksi, između parafiranja i ratifikacije, može da prođe i više od godinu dana.
Srbija treba da očekuje strožiji tretman i pojačanu kontrolu

Da li su onda realne Đelićeve želje da Srbija 15. decembra iduće godine postane kandidat za članstvo u EU? Čak i ako vicepremijer dokaže da Srbija ima dobru upravu koja će pripremiti državu za evropsku kandidaturu, ostaje pitanje da li bi na tako kratak rok „pristale“ sve zemlje članice Unije.

Dakle, ukoliko Srbija ne počne odmah da lobira po Evropi, 15. decembra 2008. godine moglo bi da se dogodi da, umesto da Srbija postane kandidat, na snazi još ne bude ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Poređenja radi, Crna Gora je početkom godine parafirala Sporazum, ali je još neizvesno kad će on početi da se primenjuje. Uz to, Crna Gora je pre potpisivanja Sporazuma, već otklonila eventualne nesuglasice sa svakom od 27 zemalja članica EU, zbog čega je mala verovatnoća da će neka država prolongirati potvrđivanje Sporazuma. Takođe, Đelićevi ambiciozni planovi oko „ubrzanog pregovaranja“ mogli da čak da budu i kontraproduktivni ukoliko pojedine zemlje-članice posumnjaju da Evropska komisija „popušta“ Srbiji oko pojedinih kriterijuma.

Kopenhagen plus
To što je Srbija u poslednje vreme postala upadljivo kooperativna u saradnji sa Tribunalom u Hagu i ako čak izbegne političke razmirice oko rešavanja konačnog statusa Kosova, ne znači automatski da će je Evropa nagraditi „fleksibilnijim“ kriterijumima za pridruživanje. Jedna činjenica je u Briselu nesporna - neće biti prečica u procesu pridruživanja Srbije EU. Iskustva koje je Brisel imao sa prethodim proširenjima pokazala su da ne treba odstupati od unapred postavljenih uslova, jer najviše problema sa kojima se danas suočava evropska administracija kad je reč o novim članicama, posledica je činjenice da se nekima od njih (posebno Bugarskoj i Rumuniji) često „gledalo kroz prste“.

Šta više, u krugovima briselske administracije može se čuti jasan i tvrd stav da Srbija treba da očekuje strožiji tretman učlanjenja. Taj se tretman neće odnositi na neke nove uslove koji će specijalno Srbiji biti postavljeni, već na pojačanu kontrolu primene postojećih uslova za prijem. Brisel je, naime, naučio šta sve može da očekuje od administracija u istočnoevropskim državama i kakvi sve mogu da nastanu propusti u primeni komunitarnog prava. Dakle, briselski kontrolori spremni su da mnogo detaljnije i sa više iskustva nadgledaju proces evropeizacije (pridruživanja) zapadnog Balkana nego i jedne druge zemlje do sada. Dokaz evropske posvećenosti jedne države više neće biti samo formalno usvajanje propisa koji su u skladu sa evropskim (što je poslednjih godinu i po dana bilo posebno izraženo u Srbiji), nego i njihova primena u praksi. Dakle, da bi EU prihvatila da pregovara sa Srbijom o kandidaturi, neophodno je da se uveri da se prethodni ugovori na koje se Srbija obavezala zaista primenjuju. Institucije će morati da počnu da funkcionišu, zakoni da se primenjuju, a Srbija će delima morati da dokaže da se zalaže za međunarodnu saradnju, koja se (osim saradnje sa Hagom) najviše ogleda u odnosima prema susedima. To znači da će između svaka dva koraka u napretku procesa pridruživanja, u slučaju Srbije i ostatka Balkana, proteći više vremena nego što je to bio slučaj kod zemalja koje su ranije postale članice Evropske unije.

Imidž
Evropskoj misiji vicepremijera Đelića ne ide na ruku ni imidž koji Srbija ima u državama-članicama Unije. Prema istraživanju jedne od najvećih konsultantskih i istraživačkih kuća u svetu Gallup Europe, u pet zemalja EU (Austrija, Nemačka, Luksemburg, Italija i Mađarska) više stanovnika je protiv ulaska Srbije u EU nego što taj proces podržava. Takođe, u barem još toliko zemalja procenat onih koji su se izjasnili u korist Srbije tek za po koji procentni poen je veći od onih koji su protiv. Gotovo svaki drugi Evropljanin uveren je da će od priključenja država zapadnog Balkana Evropskoj uniji koristi imati samo te države, dok samo 23 odsto stanovnika EU u tome prepoznaje zajednički interes. Zanimljivo je i da se svaki 25 ispitanik spontano izjasnio da priključenje zapadnog Balkana nije ni u čijem interesu.

Brojni eksperti već izvesno vreme ukazuju da Srbiji u procesu pridruživanja ne idu na ruku ni problemi koji potresaju Uniju iznutra.Ne ulazeći u druge detalje, mnogi političari i analitičari ocenjuju da je ulaskom 12 novih članica (zaključno sa Rumunijom i Bugarskom) opao „apsorpcioni kapacitet“ EU.

To konkretno znači da će, iako im je formalno obećano, zemlje zapadnog Balkana morati da pričekaju na prijem bar nekoliko godina dok Evropska unija ne „svari“ nove članice.