Kako je među „dinamovcima“ i „zvezdašima“ obeleženo 20 godina od velikih nereda na stadionu Maksimir

Bed blu bojsi: Bilo je to povijesno „NE“ gaženju ponosa i srpskoj hegemoniji, kao i čvrsto „DA“ tada već glasnoj težnji za nacionalnom slobodom. Zoran Timić, Delije: U jednom trenutku Hrvati su počeli da pevaju „Slobo, Srbine čakija, ti ne gine“, a Delije su im se pridružile

Dragoljub Petrović

U FOKUSU

Dvadeset godina od velikih nereda na stadionu Maksimir u Zagrebu, kada su se razračunali navijači Dinama i Zvezde, što mnogi označavaju kao početak raspada Jugoslavije i uvod u ratove, obeleženo je sasvim različito u Srbiji i Hrvatskoj. Bed blu bojsi (BBB), navijači Dinama, prošlog četvrtka su položili vence na Spomenik poginulim BBB u Domovinskom ratu, koji se nalazi kraj stadiona Maksimir. Na tom spomeniku je čak i upisan datum 13. 5.1990. kao početak borbe za nezavisnu Hrvatsku.
Mnogi lokalni ogranci Bed blu bojsa tog dana prisustvovali su misama u katoličkim crkvama, a na sajtu Udruge navijača Dinama objavljeno je i saopštenje povodom „dvadesete obljetnice“ neodigrane utakmice: „U Maksimiru su 13. svibnja 1990. ova dva kluba trebala igrati utakmicu koja nije imala natjecateljsku važnost niti je stadion bio pun. No, utakmica je ta koja je obilježila povijest Hrvatske i koje se prisjećamo već 20 godina. Bilo je to povijesno ‘NE’ gaženju ponosa i srpskoj hegemoniji, kao i čvrsto ‘DA’ tada već glasnoj težnji za nacionalnom slobodom, najava bezuvjetnog opredjeljenja za samostalnošću. Navijači Crvene zvezde na čelu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, ratnim zločincem krenuli su s bacanjem kamenja, nastavili su lomljenjem sjedalica i napadom na gledatelje, a tadašnja milicija sve je promatrala bez reakcije. Tek kad su BBB-i odgovorili, policija se aktivirala i udarila isključivo na domaće navijače. Ekipe su pobjegle s travnjaka, ne i svi... Kamere su po cijelom svijetu prenijele skok Zvonimira Bobana, udarac i u milicajca, ali još više u režim“ - piše, pored ostalog, u tom „priopćenju“.

Kruna svih tuča
Međutim, u Beogradu, među navijačima Zvezde, taj događaj skoro da nije ni pomenut. Goran Pecić, zvani Peca Panker, jedan od tadašnjih vođa Delija koji je pre 20 godina bio na Maksimiru, kaže za Danas da je „ta tuča bila samo kruna svih tuča koje su se dešavala na gostovanjima po Hrvatskoj, ali se o tim prethodnim tada nije pisalo, da se ne razgrađuje bratstvo i jedinstvo“. Pecić je, kako kaže, bio prvooptuženi za nerede na Maksimiru.
- Raspala se država pa me nikad nisu ni osudili. Vratili su me u Beograd, reportaža na televiziji, ja na svim snimcima. Dođe murija, odvedu me u policiju. Doveli i dva inspektora iz Zagreba. Pitaju: „Šta je tebe iritiralo na ‘Maksimiru’?“ Reko: Kako šta, ustaška obeležja. A i pretili su mi dinamovci telefonom dva dana ranije da će kiselinom razvaliti ogradu na stadionu i prebiti nas. To je tuča koja nikad ne može da se zaboravi. Prvi put su dinamovci imali snage i moći da nam se koliko-toliko suprotstave. Iznenadilo me je kako su mogli onako da se organizuju. Samo ih je mogao pripremiti neko sa strane - kaže Pecić, dodajući kako Arkan tog dana nije ni bio među navijačima, jer se na „severu“ pojavio tek nekoliko meseci kasnije.
Još jedan od tadašnjih vođa „Delija“ Zoran Timić Tima objašnjava da to jeste bilo „istorijsko gostovanje u Zagrebu“.
- Bilo je to vreme ekspanzije nacionalizma u svim republikama bivše SFRJ. U Srbiji je počelo da se kuva protiv Slobe Miloševića. Osnovane su prve stranke sa nacionalnim predznakom. Sloba se još uvek tvrdo držao socijalizma i komunizma i u to vreme navukao protiv sebe sve tvrđe nacionaliste, kojih je bio veliki procenat među navijačima. On je bio čovek koji je uvek umeo da dobro proceni situaciju i vidi šta mu se isplati, tj. koji kurs da drži. U to vreme veliki deo naroda je još uvek verovao u Jugoslaviju, Tita i bratstvo i jedinstvo. Pored toga još se jako dobro živelo, čak te godine možda i najbolje u srpskoj istoriji. Podsetimo se samo, to su bile godine Ante Markovića kada su plate bile oko 1.000 maraka. Navijači su opet ti koji su uvek prednjačili u svim stvarima (kako nazadnim tako i naprednim) i skoro prvi su uvideli kakvo nam se zlo sprema - objašnjava Timić.

Utakmica i četnički uranak
On navodi nekoliko do sada nepoznatih „zanimljivosti“.
- Utakmica u Zagrebu zakazana je 13. maja. Na nesreću, baš istog dana SNO je zakazala prvi četnički uranak na Ravnoj gori posle Drugog svetskog rata, jer je 13. maj bio dan kada je Draža Mihajlović digao ustanak 1941. protiv nemačkog okupatora. Režimske poluge vlasti su, naravno, odmah taj uranak zabranile iskoristivši svoj mehanizam propagande da kažu kako je to povratak mračnih sila, osovina zla, četničkih koljača, saradnika okupatora u Drugom svetskom ratu... Velika je dilema bila da li ići u Zagreb ili na Ravnu goru. Čak smo se mi stariji navijači nekoliko puta i sastali i razgovarali neformalno šta da radimo. Za mene dileme nije bilo: Zagreb. Dobar deo starijih, pogotovo iz grupe Red devils, odlučio je da ide na Ravnu goru - seća se Timić.
Dve nedelje pre toga su bili parlamentarni izbori u Hrvatskoj gde je HDZ odneo ubedljivu pobedu. Na vlast je trebalo da stupi dan posle utakmice.
- U to vreme je u Hrvatskoj bila jako napeta situacija, čak možemo reći dovedena do usijanja. Hrvati su konačno dobili vlast, ali su im smetali Srbi na vodećim funkcijama u miliciji. Napravljen je plan kako da ih se brzo reše.

Hor BBB i Delija
Dinamov stadion se u to vreme sastojao od dva nivoa, na južnoj i istočnoj tribini. Mi smo se nalazili na istočnom stajanju, u stvari je to više bio donji deo južne tribine, dok je iznad nas bila Dinamova publika. Počelo je prvo verbalno da se zakuvava. Hrvati su bili u totalnom nacionalnom zanosu i euforiji oko pobede HDZ-a i težnji ka osamostaljenju Hrvatske. Ne kažem ja da su Hrvati bili veći nacionalisti od nas, ali je njihova mržnja i nacionalizam bio mnogo dublji i ukorenjeniji. Naravno, ni mi nismo bili cvećke. Odmah je počelo s pevanjem četničkih pesama i klicanjem Srbiji. Interesantna stvar se desila tada. U jednom trenutku Hrvati su počeli da pevaju „Slobo, Srbine, čakija ti ne gine“. Oni su, naravno, Slobodana Miloševića smatrali personifikacijom Srbije i Srba. U tom trenutku i mi smo prihvatili to i maltene zajedno pevali isti stih. Tog 13. maja prvi put u istoriji pevalo se javno sa naše strane protiv Slobodana Miloševića. Često se postavlja pitanje da li je Maksimir od 13. maja početak rata u Hrvatskoj između Srba i Hrvata. Nije, naravno, bilo bi rata i da nije bilo Maksimira, ali se sigurno može reći da je dan kad je počeo rat. Slike sa stadiona Dinama su obišle svet i taj dan je ušao u istoriju. Danas kad me pitaju je l’ bilo baš tako strašno, ja kažem da nije, jer su se taj dan dešavale stvari koje su se dešavale prilikom svakog našeg gostovanja u Zagrebu. Po meni jako interesantan momenat je to što se tog dana prvi put javno pevalo protiv Slobodana Miloševića i prvi put javno pevane četničke pesme - kaže Timić.
Svoje viđenje Maksimira, ali i drugih navijačkih dešavanja, Timić uskoro planira da objavi u autobiografskoj knjizi.