Aleksandar BOŠKOVIĆ | dijagnoza

Otpori izlasku iz krize su veoma snažni, jer samo u zatvorenom i zaostalom društvu ljudi koji sebe ovde predstavljaju kao elitu mogu biti uspešni, kaže socijalni antropolog Bošković

Dok evropske prestonice i druge gradove potresaju talasi demonstracija, u Beogradu se nezadovoljstvo izražava protestima protiv bus plus režima. Znači li to da je Srbijom zavladala letargija ili da se zaista ne živi tako loše? Tim pitanjem počinjemo intervju sa socijalnim antropologom Aleksandrom Boškovićem upravnikom Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje u beogradskom Institutu društvenih nauka i članom londonskog Kraljevskog antropološkog instituta (RAI), vođen sa ciljem da dođemo do što bolje slike, ili dijagnoze, srpskog društva.

„To što podseća na letargiju je posledica života u krizi koji traje praktično od 1980, kada Titova smrt označava simbolički kraj poretka u kome su ljudi mislili da postoji izvesnost i da im je sve garantovano. Vrhunac su predstavljale devedesete, sa ratovima u kojima Srbija zvanično nije učestvovala, ali su je ti ratovi vojno porazili, a ekonomski, socijalno i demografski upropastili. Ovde su demonstracije besmislene. Ne možete okupiti dovoljnu „kritičnu masu“ ljudi koji bi zbog nečega protestovali, niti postoji grupacija kojoj bi dovoljan broj ljudi verovao. Ni kod hapšenja haških optuženika nije bilo moguće mobilisati nacionalno radikalizovane ljude za javne proteste. U društvu koje je razoreno iznutra, gde je jedan dominantan sistem vrednosti odbačen, a novi nije uspostavljen, većina reaguje tako što odbacuje sve norme i zatvara se u neke sopstvene, privatne svetove, bez želje ili volje da komuniciraju sa spoljašnjim svetom, pa čak i sa institucijama države. To se odražava i u tome da građani ne vide smisla u izlasku na izbore“, kaže profesor na fakultetima u Beogradu i Ljubljani.

Koji su najveći izazovi pred Srbijom?

Nažalost, radi se o pitanjima identiteta i odlukama o tome da li će se srpsko društvo razvijati u skladu sa evropskim okruženjem kome pripada, ili će i dalje većina slediti mitske fantazije nekolicine frustriranih predstavnika elite. Kažem nažalost, jer se Srbija vrti u krugu oko istih ovih pitanja još od 1878. godine, od međunarodnog priznanja samostalnosti.

Šačica elite zavela narod?

Kada su ljudi nezadovoljni, veštom manipulacijom, na koju veliki deo stanovnika pristaje, moguće im je skrenuti pažnju sa stvarnih problema, koji su ekonomski ili socijalni, na izmišljene, koji se tiču teritorija. Tako je početkom prošlog veka jedan poslanik govorio: „Gospodo, mogli bismo mi da imamo standard kao Švedska, ali onda ne bismo mogli da imamo tolike kasarne.“

Koje opasnosti Srbiji prete iz okruženja?

Ne prete Srbiji opasnosti iz okruženja, već iz nje same. Najveća opasnost je da će naši susedi nekadašnje jugoslovenske republike, Bugarska, Rumunija i Albanija toliko odmaći u svom razvoju, da više nećemo moći da sa njima uspostavimo nikakav korak. Mogli bismo da postanemo još siromašniji i potpuno izolovani, nešto kao evropska Severna Koreja, samo bez nuklearnog oružja. Iako je proevropska orijentacija još dominantna, sa povećanjem bede, sve će se više insistirati na čvrstoj ruci i autoritarnim rešenjima.

Ima li u Srbiji neotkrivenih potencijala za izlazak iz krize, od finansijske do identitetske?

Neotkrivenih potencijala nema. Postoje samo upropašćeni, kao oni koji su početkom 1970-ih žrtvovani u obračunu sa liberalizmom, ne samo srpskim. Danas je mnogo pametnih ljudi, pre svega ekonomista, koji ukazuju na mogućnosti za izlazak iz krize, kao i na konkretne potencijale, pre svega u poljoprivredi i energetici. Naša kriza potencirana je svetskom, ali svetska ekonomska kriza nije uzrok socio-ekonomske krize u Srbiji. Otpori izlasku iz krize su veoma snažni, jer samo u jednom zatvorenom i zaostalom društvu ljudi koji sebe ovde predstavljaju kao elitu mogu biti uspešni. Pogledajte, na primer, kakve su bile reakcije na preporuke Fiskalnog saveta za izlazak iz krize. Preporuke vrhunskih stručnjaka su maltene ismejane. I to od Mlađana Dinkića i drugih koji su i doprineli da se nađemo u krizi, a pre nekoliko godina pričali su o krizi kao našoj „razvojnoj šansi“. Potencijali postoje, ali je potrebno da budu prepoznati, da ih partije predlože, i da se na izborima građani za njih opredele u značajnom broju.

Kakvo je stanje na intelektualnoj sceni?

Ona je odraz jednog autarhičnog društva koje odbija da se razvija i da se suoči sa izazovima savremenog sveta i modernizacije. S jedne strane, stepen poltronstva daleko je veći nego u vreme takozvanog samoupravnog socijalizma, a sa druge, nedostatak je kriterijuma u nauci i kulturi, pa se, na primer, upravnik Narodne biblioteke smenjuje na telefonskoj sednici, a Ateljeom 212 upravlja čovek, postavljen po partijskoj liniji, sa kojim glumci ne žele da sarađuju.

U vezi sa novom vladom iz liberalno-demokratskih krugova spominje se „povratak u devedesete“…

Pa dovoljno je uporediti sastav vlade i retoriku njenih najistaknutijih članova sa vladama iz 1990-ih. Indikativni su odnos prema 5. oktobru, izjave o Vukovaru, neprihvatanje realnosti o Kosovu... Strah me da ova vlada ne ode i korak dalje unazad, u osamdesete. Srećom, stvarnost je sada drugačija i nema više ni ekonomskih ni vojnih resursa za ratove i uništenje.

Verujete li Aleksandru Vučiću kad najavljuje rat protiv korupcije?

Vučić zaslužuje vreme da pokaže ozbiljnost svojih reči. Međutim, plašim se da će, ako on zaista počne da ispunjava ovo obećanje, vlada izgubiti nekoliko vrlo važnih članova. S druge strane, ako do obračuna sa korupcijom dođe, Vučić bi osigurao mesto među najpopularnijim srpskim političarima u istoriji. Međutim, to bi uticalo i na raspad aktuelnog sistema, u kome država toleriše da građani „kraduckaju“ ili rade „na crno“, a oni zauzvrat tolerišu korupciju na državnom nivou.

Može li se govoriti o nekim konstantama srpskog društva u poslednjih sto ili čak 200 godina?

Konstanta su problemi u vezi sa identitetom; odnosa sa drugima, iz čega onda proizlazi i odnos prema sopstvenom identitetu čiji je paradoks postao očigledan ovih dana i iz kampanje o „100. srpskoj olimpijskoj medalji“ sa olimpijskim igrama na kojima Srbija nije ni učestvovala; nerešena pitanja granica, pa onda i konstantno držanje toga pitanja otvorenim, što na početku 21. veka deluje anahrono. Jedna od neprijatnih konstanti je i specifični „savez elita“, koje imaju interes da društvo drže u stanju konstantne nerazvijenosti, jer bi u jednom razvijenom društvu, sa demokratskim institucijama i funkcionišućim tržišnim mehanizmima, ovakve elite neslavno završile.

Znači li to da Srbija ne napreduje?

I pored svih napora većine predstavnika političke, intelektualne i privredne elite, društvo ipak polako napreduje. Problem je što je napredak usporen, što često nakon dva koraka napred usledi jedan korak nazad, kao i što ne postoji najširi mogući konsenzus oko neophodnosti evroatlantskih integracija. Paradoksalno, i pored svih svađa i neslaganja, ovakav konsenzus je postojao početkom 20. veka. Dakle, tu baš i nismo napredovali. Nadam se da građani neće dozvoliti da ih njihova politička elita stalno obmanjuje.