Erving Gofman: u Srbiji još neotkriveni sociolog

Aleksej Kišjuhas

Pa ceo svet je pozornica/gde ljudi svi i žene glume - čuvene su reči drugog čina Šekspirove komedije Kako vam drago. Nekoliko vekova kasnije, iste ove reči Erving Gofman revolucionarno će pretopiti u sociologiju. On to čini u legendarnoj i beskrajno uticajnoj The Presentation of Self in Everyday Life (1959), odnosno u davno objavljenoj ali slabo primećenoj Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu (Geopoetika, 2000).
Diskrepancija bode oči. Jedan od najuticajnijih sociologa 20. veka i autor na čijim temeljima direktno počivaju teorije najeminentnijih sociologa današnjice (poput Entonija Gidensa i Rendala Kolinsa), uporno ne pronalazi svoje mesto među sociolozima Srbije. Uz blistavi izuzetak Ivane Spasić, snaga Gofmanovog argumenta ostaje neotkrivena na lokalu. Takođe, ostali biseri Gofmanovog opusa (Relations in Public, Interaction Ritual, Behavior in Public Places, Stigma, Asylums, Encounters i druge) ostaju neprevedene. Štaviše, ostaju nepročitane, iako gotovo svi ovi naslovi, ljubaznošću Ivana Jankovića, postoje u biblioteci beogradskog Filozofskog. Ironija je veća i jer ova dela karakteriše fantastična jednostavnost i pronicljiva analitika svakodnevnih tema „koje život znače“, te ih je, poput Oskara Vajlda ili Čarlsa Dikensa, objavljivao i britanski Penguin zarad jeftinog i masovnog čitanja.
U čemu se sastoji gofmanovska sociološka revolucija pokrenuta u Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu? Tradicionalno, pojam društvene uloge tumači se kako ga je odredio Ralf Linton 1930-ih: pojedinac se prilagođava zadatim polnim, starosnim, klasnim, profesionalnim ulogama. Gofman nudi situacioni i umnogome dinamičniji i aktivniji model društvenog ponašanja koji, svesno se služeći metaforom pozorišne glume, naziva dramaturškim. Pojedinac, naime, aktivno glumi, odnosno izvodi sopstvenu ulogu u konkretnoj tekućoj društvenoj situaciji: uloga nije jednostavno „predodređena“ ili data. Ljudi svesno nastoje kontrolisati utisak koji drugi formiraju o njima. Razlika je ključna. Umesto pasivnog primaoca predodređenih društvenih sadržaja, Gofman pojedinca vidi kao dinamičnog, kreativnog aktera glumca. I sopstvenu pažnju fokusira na svakodnevne situacije u kojima ljudi aktivno glume, to jest svesno izvode sopstvene društvene uloge. Gofman pledira na sociologiju svakodnevnog života.
Samim tim, osnovna analitička jedinica sociologije Ervinga Gofmana je susret, društvena interakcija. Teme od njegovog interesa su neprijatnost tišine u liftu, slučajni telesni dodiri sa strancima, pohvale upućene kuvarici iako nam se jelo nije dopalo, supruga koja navodi muža da u društvu ispriča onu smešnu priču, blefiranje u pokeru, dete koje u društvu odraslih nehotice kaže nešto što ne bi smelo, devojke iz internata koje sređuju telefonske pozive kako bi cimerke mislile da su popularne, taktično izbegavanje teme narkomanije u društvu majke čiji se sin drogira, pravljenje face kao da se ništa nije dogodilo kada se spotaknemo na javnom mestu, te oslovljavanja, rukovanja, namigivanja, pogledi kroz sužene kapke, šutiranja ispod stola, slučajna podrigivanja i otkopčani šlicevi. Junaci Gofmanovog društvenog teatra su hendikepirani, mentalno oboleli, ljudi bez nosa, igrači ajnca, narkomani, striptiz-igračice, sitni prevaranti, diplomate. Istraživanje ovih (i stotine sličnih fenomena) Gofman poduzima da bi da bi što bolje osvetlio one uobičajene susrete one koji teku glatko, i koje uzimamo zdravo za gotovo. Poput komičara Džerija Sajnfelda, Gofman ima fantastično oko za markaciju bizarnosti onog uobičajenog i svakodnevnog.
Sve ovo nije marginalno u pitanju je sama suština tkanja koje nazivamo društvenim. Time kako smo se ujutru obukli, time što ćemo reći izvinite u autobusu, time što kontrolišemo bešiku, time što čavrljamo o muzici i vinu - mi aktivno nastupamo na sceni društvenih susreta. Društvena uloga se aktivno igra, ona se izvodi a ne tek pasivno obavlja. U Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu Gofman nudi celokupnu strukturu ovog temeljnog procesa odvijanja svakodnevne društvenosti. Pitanje Šta će drugi misliti?, od nivoa seoskog ogovaranja, uzdiže se do moralnog imperativa koji penetrira u svaki segment našeg društvenog ponašanja. Gofman je prvi koji briljantno (raz)otkriva ovu činjenicu, od prevedene Kako se predstavljamo... nadalje. Nažalost, svi ovi temeljni (i već klasični) uvidi ostaju izvan produkcije sociologije u Srbiji. Od njih se ne polazi, niti se u njih (pri)stiže, te opisi društvenog ostaju statični, pasivizirajući, bez mogućnosti za operacionalizacijom i realnim istraživačkim programom. Vizija statičkog i pasivnog pojedinca uvek manjka na pitanju društvenih promena – a upravo one vape za objašnjenjima u Srbiji. I potom se svakodnevni društveni fenomeni cirkularno tumače maglovitim konceptima, poput vrednosti ili mentaliteta, uz nadu da neko ne zapita šta to zapravo jeste.
Uobičajena sociologija operiše makroskopskim terminima “ kultura, institucije, vrednosti, moral“ koji treniraju strogoću nad običnim smrtnicima. Poput rakete za grad, Gofman još 1960-ih razbija ovaj ogromni oblak (koji navodno lebdi nad čitavim društvom) na milione malih društvenih realnosti, koje se (re)kreiraju kada god se ljudi sretnu. Pojedinac je akter. Društv(en)o je pozornica. I predstava se stalno nanovo izvodi. Neophodno je da domaća sociologija inkorporira ova saznanja u sopstvene teorije i istraživanja, na način na koji su to već učinile sociologije Sjedinjenih Država, Velike Britanije i drugih. Prvu prevedenu knjigu kao vodič tog poduhvata već odavno imamo.