INTERVJU: DESIMIR TOŠIĆ, JEDAN OD OSNIVAČA DEMOKRATSKE STRANKE

- Video snimak masakra šest mladića trebalo je pokazati još 1996. To se, međutim, nije moglo, ne samo zbog Miloševića, već i zbog javnog mnjenja tog vremena. Postojali su i drugi problemi, poput Državne bezbednosti i mafije, koji su učestvovali u svemu tome. Pogledajte samo sve bogatstvo koje su ratni profiteri doneli iz Bosne. Sigurno nisu to zaradili kopajući zemlju. Celu tu pljačku je Srbija gledala svih ovih godina, pa i danas - izjavio je za naš list Desimir Tošić, publicista i jedan od rodonačelnika demokratije u Srbiji.
- Posebno mi je na pomenutom snimku privukla pažnju činjenica da u tom ubijanju ima posebna perverzija. Hrvati i Bošnjaci nisu se slikali sa svojim žrtvama, a naši su heroji imali tu potrebu. Sve te snimke nisu pravili neprijatelji, već 'srpski junaci'. Važno je bilo da se svakom vidi lice i puška. Na Ravnoj Gori vi isto imate mladiće koji se sa zadovoljstvom slikaju pred stranim kamermanima s kamama i crnim zastavama. I naravno da to koriste, kako ono kažu, 'strani neprijatelji'. Pa, razumljivo je što koriste, kada tim glupanima niko nije u stanju da kaže da prestanu to da rade.
- Kako bi Srbija trebalo da se suoči sa ratnim zločinima?
- Jako teško pitanje. Mislim da je to vrlo komplikovano i samo zato možemo time da se tešimo. U Istočnoj Evropi su se mnoge države rasturile, ali mi smo se rasturili ratom. Živimo u sredini u kojoj su vladajuće snage pričale pola veka ne da neće biti rata, nego da je to bratstvo i jedinstvo. A to je bila laž. Laži dejstvuju razarajuće, izazivaju, provociraju... Istina se može utvrditi tek posle niza činjenica i niza kvalifikacija. Nema istine kao kocka šećera, da ga stavimo u usta i popijemo. Mislim da su Nemci mogli to da postignu, jer su narod koji ima neke poluge ispod sebe i u sebi.
- Imamo puno prepreka na putu do potpunog pomirenja sa republikama bivše SFRJ, koja je najveća ?
- Ima ih zaista mnogo, ne mogu precizno definisati, ali probaću da objasnim. Sreo sam školovanog čoveka, koji mi je rekao da je već napravljen scenario kako će Amerika biti uništena. I ja sam se tada setio jednog taksiste, ozbiljnog čoveka, geograf po obrazovanju, koji ja vozio taksi da izdržava porodicu. Pitao me je da li znam da se sprema atomska bomba u Japanu koja će biti bačena na
Ameriku... U ovoj zemlji možete da čujete tako čudovišne tvrdnje, i to sve od školovanih ljudi. Eto gde je problem. Mislim da su neškolovani ljudi, čak i kad su pijani, mnogo skromniji i realniji. Obrazovani ljudi su veliki problem ove države, jer neki misle da su obrazovani samo zato što imaju diplome. To je potpuno netačno.
- Može li desetogodišnjica srebreničkog masakra biti katalizator tog pomirenja?
- Može, ali ne bih smeo da tvrdim da će tako biti. Slušao sam rasprave koje su vrlo neujednačene. Pretpostavljam da će to ipak na kraju podsvesno ostati. Znate, te dečake su ubijali s leđa, i to ovde još nisam video, a gledao sam dosta toga.
- Da li su naši političari i društvo sposobni da uspešno zacele rane i prihvate istinu o zločnima?
- Vrlo teško. Mi smo jedna vrlo nestabilna politička masa i nestabilno biračko telo. Svi igraju razne igre. Vrlo retko imate ljudi koje potpuno istupe iz mase, kao, na primer, Vuk Drašković. To je vrlo redak čovek, bez obzira šta o njemu mislili vi i ja. Takav slučaj je izuzetak i on će verovatno završiti karijeru vrlo brzo.
- Koje je trenutno sposobniji za takav iskorak, politička elita ili narod?
- Ne bi baš tako olako upotrebljavao tu jeftinu reč - elita kada se radi o Srbima. Mislim da nje nema. Ako pogledate unazad, na 1903. ili 1914. godinu, tu ćete videti elitu u strankama, u akademiji, književnosti, a mi je danas nemamo. Mi danas imamo profesionalce, lekare, slikare, naučnike, a kada ih skupite zajedno oni glasaju za Vojislava Šešelja. To nije elita. Čovek koji će glasati za Karića i Šešelja nije elita. Postoje tri velike političko-istorijske nesreće u Srbiji kada se radi o glasanju. To su apstinencija, radikali i Karić.