milan vlajčić

Najpre se, uz velike porođajne muke, pojavio Radio Studio B davne l970. godine. Pre njega osim Radio Beograda ničeg drugog nije bilo na gradskom elektronskom nebu. Dve decenije kasnije unutar ove medijske kuće pokrenuta je televizija s gotovo istovetnim konceptom koji bi se ukratko mogao opisati ovako: nema turbo-folka niti novokomponovane muzike, nema sportskih prenosa (to košta previše), nema kvizova niti nagradnih igara, nema tabloidnih sadržaja i treš-pristupa. To je imalo cenu: emisije Studija B retko su na top-listama najgledanijih.
Nedavno je obeležena godišnjica ove gradske medijske kuće (grad pokriva deo budžeta). Radio STB je od početka utirao put rok kulturi, uz višečasovni koncert ozbiljne muzike i sada već dobro poznati alternativni radio koji autorski oblikuje legendarni Slobodan Konjović. Uz njega tu su od početka bili Duško Radović (dobri duh Beograda), Đoko Vještica (strah i trepet za lokalne silnike), Ljuba Vučković (blokovi bluza), rokerski poznavaoci raznih smerova...
Televizija, koju su oblikovali ljudi potekli iz ovog urbanog radija, iako skromnih budžetskih mogućnosti, postavila je standarde o kojima i veće medijske kuće mogu samo da sanjaju. Ono što danas rade Velja Pavlović („Nivo 23“), Zoran Živković („Kvark“), Marina Rajević („Dok anđeli spavaju“), Dragana Milićević Milutinović („Ogledalo“), Aleksandar Gajšek („Agape“), Ivana Nikolić („Moj Beograd“), da pomenemo samo neke autore, uvek ima svoje gledalište koje zna da neće biti iznevereno. U opštem medijskom haosu ovde ima nekog gospodskog, ponekad i sirotinjskog mira.