Nacuki Ikezava, pisac i prevodilac, pred svoj dolazak u Beograd, gde je otvorio Sajam knjiga, za Danas govori o savremenom Japanu i radosti čitanja

Jedan od najpoznatijih japanskih romanopisaca, prevodilac i esejista Nacuki Ikezava, ro|en je u Japanu na ostrvu Hokaido 1945. godine. Studirao je fiziku na Saitama univerzitetu. Po završetku studija živi u Grčkoj tri godine, gde je ro|ena njegova najstarija ćerka Haruna Ikezava, inače poznata japanska „seiyu“ - glumica koja pozajmljuje glas likovima u animiranim filmovima i video igricama.
Po povratku u Japan, preko severne Afrike, Ikezava objavljuje svoju prvu zbirku poezije, „Put soli“. Počinje da prevodi Angelopulosove filmove na japanski. Posle još jedne zbirke poezije okreće se prozi i objavljuje prvu kratku priču „Stratosfera letnjeg jutra“. Za novelu „Nepomični životi“, nagra|en je priznanjima za najboljeg debitanta, me|u kojima je i prestižna Akugatawa nagrada. Za „Srećan kraj“ dobio je nagradu Yomiuri. Roman „Pad Maciasa Guilija“ 1995. doneo mu je još jedno ugledno priznanje. Reč je o delu snažne političke analize zloupotrebe moći i sukoba zapadnog modernizma i nerazvijenog sveta ostrva u južnom Pacifiku. Njegov naredni roman „Teret cveća“ smešten je na Bali i prati šverc droge i političke konflikte. U većini svojih dela Ikezava se bavi kulturnim identitetima unutar globalnog političkog i socijalnog konteksta, kao i savremenog odnosa prema prirodi i kosmosu. U jesen 2002. Ikezava je putovao Irakom, gde je, zajedno s poznatim japanskim fotografom Seićijem Motohašijem, beležio prilike u društvu pred sam početak rata. Ovi zapisi objavljeni su u knjizi „Na malom mostu u Iraku“.
Ikezava prevodi sa engleskog, izme|u ostalog i autore kao što su Džek Keruak ili Kurt Vonegat, ali i mnoge savremene grčke pesnike. Govori engleski, francuski i grčki i smatra se jednim od najznačajnijih savremenih pisaca Japana. Knjige su mu prevo|ene na engleski, francuski, ruski, turski i nemački. Dve knjige, predstavnika zemlje počasnog gosta na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, biće objavljene i na srpskom jeziku - „Nepomični životi“ (Geopoetika) i „Tio sa Pacifika“ (Rad).
Zbog svoje geografske izolovanosti, specifične kulture ili tek usled izvesne evropocentričnosti, Japan se često doživljava kao izolovano društvo. Mnogo ste putovali po svetu, živeli ste i u Grčkoj. Koliko Vas ta putovanja menjaju, u kojoj meri utiču na Vaš autorski pogled kao pre svega japanskog pisca?
- Gledano iz Evrope, Japan deluje kao daleka i geografski izolovana zemlja. Me|utim, geografska daljina je relativna stvar. Sami Japanci sebe nikada nisu smatrali izolovanima, odnosno, svoj prostor nisu doživljavali niti ga doživljavaju kao zemlju koja se nalazi na periferiji kineske civilizacije. Opet, važno je reći da, kada se razmišlja o specifičnosti Japana kao ostrvske zemlje, taj geografski uslov koji Japan odre|uje kao zemlju koja se nalazi na nekakvoj distanci od drugih zemalja, u isto vreme je pružao i svojevrsnu zaštitu, zbog svoje „ostrvske pozicije“.
Izme|u azijskog kontinenta i Japana, opet, uvek je postojala razmena kulture, dok naoružane vojske nisu mogle, niti su dolazile. Mi, Japanci, nismo znali šta je tu|a vladavina, odnosno vladavina tu|eg naroda, sve do 1945. godine. Hoću da kažem da smo imali istoriju koja je potpuno suprotna od vaše istorije na Balkanskom poluostrvu. Baš zbog toga, čini se, Japanci i ne znaju dovoljno, odnosno nisu sigurni na koji način treba kontaktirati sa drugim narodima i kulturama. U tom smislu može se reći da su Japanci naivci koji nisu vešti u pregovorima sa strancima. Dobar primer za takvu tvrdnju je prevelika zavisnost u odnosu na Sjedinjene Američke Države.
Lično, oduvek sam bio vrlo zainteresovan za strane kulture i narode. Zato sam putovao mnogo - ranije sam živeo u Grčkoj, a sada u Francuskoj. Živeo sam i živim onako kako mi nalažu lična interesovanja. Smatram, me|utim, da sam, živeći na taj način Japancima „doneo“ nepoznati svet, naravno uvodeći ga u japansku književnost.

Bavite se i prevo|enjem savremene literature sa engleskog, grčkog, na japanski. U kojoj meri su prevodi izme|u dve kulture mogući? Gde su prave tačke susreta izme|u dve različite kulture?
- Mogao bih reći da sam istovremeno i pesimista i optimista, kao kad pred istom flašom pića domaćin žali što je već pola popijeno, dok se gost raduje što je ostalo još pola. Prevo|enje je nešto slično tome.
Naravno, ne može sve da se prevodi. Recimo, kada je reč o poeziji vrlo je teško, gotovo neizvodljivo, da se verno prenese ritam i zvuk reči sa jednog jezika na drugi. Ipak, moramo da prevazi|emo te teškoće i da fokusiramo svoj trud na one delove koji mogu da se prenesu prevodom.
U savremenom svetu veoma je važno me|usobno razumevanje zemalja ili regiona, da jasno razmene me|usobne namere ili stavove. Baš zbog toga, Evropska unija ima ogroman broj zvaničnih prevodilaca. Isto je i u književnosti - prevodioci pružaju svoj doprinos radosti čitanja. Svetska književnost postoji zahvaljujući prevodu i prevo|enju. Kao što muškarac i žena različitog porekla u svom susretu stvaraju sledeću generaciju, tako i susret me|u različitim kulturama stvara nešto novo.
Kako posmatrate tenziju izme|u globalne pop kulture i lokalnih zajednica?
- Svuda u svetu snažan je uticaj globalne pop kulture, a posebno mi se čini da su mla|e generacije potpuno usisane. Ali, ne mislim da je lokalna kultura, kao moguća pozicija otpora globalnoj pop kulturi, potpuno poražena. Recimo, Holivud proizvodi megahitove, ali su s druge strane filmski stvaraoci poput Emira Kusturice ili Tea Angelopulosa. Publika većine holivudskih filmova zaboravlja njihov sadržaj za jednu noć, ali čovek koji gleda film Kusturice ili Angelopulosa, ne zaboravlja ga decenijama.
Zaista smatram da ta tenzija izme|u globalne i lokalne kulture nije toliko loša stvar.