SRBIJA2012.

Netom završeno savetovanje srpskih ekonomista na Kopaoniku (od 1. do 3. marta) kao glavnu temu imalo je pitanje konkurentnosti nacionalne ekonomije. Takvu tematiku odredio je obiman uvodni referat predsednika Saveza ekonomista Srbije dr Dragana Đuričina - "Srbija 2012 - Vizija razvoja i Strategija konkurentnosti". Proizilazi da je, dva veka posle svog konstituisanja kao moderne države, Srbiji teže da uoči i unapredi svoje tržišne prednosti nego u prvoj polovini XIX veka kada je Miloš Obrenović na "suvoj šljivi i debeloj svinji" uspešno gradio trgovinsku poziciju zemlje.
Referat profesora Đuričina, posredno, navodi na zaključak da su izazovi pred kojima danas stoji Srbija daleko veći. Ne samo zbog 17 godina duboke ekonomske krize i činjenice da je bruto domaći proizvod (BDP) 2005. dostigao tek 56 procenata ostvarenja iz poslednje predtranzicione 1989. godine, već pre svega zbog toga što današnja Srbija stoji pred četiri svetska fenomena: globalizacijom, tranzicijom socijalističke u kapitalističku privredu, tehnološkom revolucijom i hiperkonkurencijom. U takvom okruženju, srpska država startuje sa prilično niskih pozicija. Svetski ekonomski forum (World Economic Forum), koji već četvrt veka meri konkurentnost nacionalnih ekonomija, prošle godine je Srbiju stavio na začelje svojih listi. Na planu rasta konkurentnosti smešteni smo na 89. mesto (od 117 analiziranih zemalja), indeks poslovne konkurentnosti nas stavlja na 86. poziciju, a indikator globalne konkurentnosti na 85. mesto. Međutim, dva najvažnija podindeksa daju još lošiju sliku: po makroekonomskom ambijentu Srbija se nalazi na 111. poziciji, a po poslovnoj strategiji preduzeća na 108. mestu.
Razloge tržišne inertnosti treba tražiti kako u objektivnim okolnostima, tako i u subjektivnim slabostima. Predsednik Saveza ekonomista Srbije polazi od opšteg utiska da nismo najbolje razumeli aktuelni razvojni trenutak. Po njemu je deo privatnih preduzetnika, i posle 2000. godine, nastavio da se ponaša na principu tzv. "igre s nultom sumom" (da bi jedna strana dobila, druga mora da izgubi). Za jačanje poslovnih pozicija koriste se poluge moći političkih nomenklatura i državne administracije, iako bi baš državna administracija morala da bude najveći borac protiv korupcije. Stvari postaju još neugodnije kada se stvori tzv. "agencijski problem", odnosno kada se preduzetnici, nezadovoljni učinkom političkih struktura koje kontrolišu, odluče da sami zaplivaju političkim vodama. Krajnji zaključak je da je neregulisana privatizacija stvorila kvazipreduzetnike.
Objektivni problem srpske privrede je nezavršena tranzicija. Ako je opšti stav da je ekonomska tranzicija završena onog trenutka kada privreda napravi veći BDP od onoga na predtranzicionom nivou, pri čemu je učinak privatnog sektora natpolovičan, onda je uočljivo da Srbija zaostaje za najbližim konkurentima. Slovenija je prošlu godinu završila sa 30 posto većim učinkom nego što je bio 1989. godine, dok je u Mađarskoj BDP nadmašio predtranzicioni za 25 procenata. Prošla godina je bila presudna za Rumuniju, prvi put je pređena magična tranziciona granica (BDP je bio veći od "nulte tačke" za 5 posto), dok je Hrvatska bila na korak od cilja, nedostalo joj je samo 2 procenta da bi dostigla predtranzicioni učinak. Srbiji do stepenice na kojoj bi mogla da odahne nedostaje punih 44 procenata.
Razmatrajući problem srpske konkurentnosti, profesor Đuričin upoređuje snage i slabosti zemlje. Vredni potencijali su transformisana i nova preduzeća, doznake koje kontinuirano stižu od naših građana iz inostranstva, obradivo zemljište i položajna renta (razvoj saobraćaja i prateće logistike). Tim vrednostima oponiraju slabosti: loša privredna struktura, velika zaduženost, nezavršena privatizacija, trgovinski deficit, nizak nivo ekonomskih sloboda i prisustvo korupcije. Oba kriterijuma kojima se meri zaduženost zemlje su kritična. Odnos ukupnog duga u 2004. (13,7 milijardi dolara) prema BDP (22,1 milijarda) je 0,68 (kritična granica je 0,8), dok proporcija ukupnog duga (13,7 milijardi) prema godišnjem izvoznom rezultatu (3,7 milijardi) daje koeficijent 3,7 (upozoravajuće je sve preko 22). U istraživanjima Heritejdž fondacije (Heritage Foundation) o ekonomskim slobodama, Srbija poslednje dve godine nije ni rangirana. Prethodne analize, iz 2002. i 2003. godine, smestile su nas u krug ekonomski neslobodnih zemalja, jer su koeficijenti 4,21 i 4,28 bili blizu gornje granice (5). Procene Transparensi internešenela (Transparency International) uočavaju visoku korumpiranost srpskog društva. Prošle godine je, na skali od 1 do 10, gde "desetka" označava najniži nivo podmićivanja, stepen korupcije u Srbiji označen indeksom 2,8.
U zaključku predsednik Saveza ekonomista Srbije pledira na sve društvene snage da shvate značaj konkurentnosti. Po njegovim rečima, svet se promenio prošlo je vreme "hladnog rata", nema više prijatelja i neprijatelja, već su svi konkurenti. On navodi razvojne mogućnosti Srbije (zdrava hrana, čista energija, kritična masa tržišta) i potencijalne pretnje (geopolitička nestabilnost, poskupljenje energije, tehnološki razvoj), ali imperativ stavlja na izgradnju jake države, bolje rečeno uređene države. Osvrćući se na brojne, ne tako bajate zablude, od "balkanske Švajcarske" iz Miloševićevog vremena, preko "evropske Srbije" posle demokratskih promena, do aktuelne proklamacije o "pravednoj i pravno uređenoj Srbiji", profesor Đuričin promoviše "Privlačnu Srbiju", koja će biti ugodna za investiranje, rad i život. Srbiju koja će prihvatati i unapređivati nove tehnologije, koja će se takmičiti i koja će, umesto tržišnih aduta iz Obrenovićevog vremena, svetu nuditi "sveže ideje i tanke računare". Mada bi, i da smo zadržali lidersku poziciju u tradicionalnim izvoznim sektorima, naša konkurentska pozicija bila znatno bolja od današnje.