Povodom teksta: „Nema izbora, nema rekonstrukcije...”,
31. 12. 2010.

Marko Đurić,
član Glavnog odbora SNS-a

Politikin novogodišnji urednički komentar pod naslovom „Nema izbora, nema rekonstrukcije” („Politika 31. 12. 2009 – 2. 1. 2010) nikoga nije iznenadio. Ni vlast, ni opoziciju, ni čitaoce. Novogodišnji naslovni komentar ogledalo je uređivačke politike, pogotovo dnevnih novina. Otuda mora da zabrine kada na naslovnoj strani novogodišnjeg trobroja našeg najstarijeg lista, na mestu gde je za očekivati da stoji trezvena kritička analiza društvenih problema na razmeđi dve godine, zateknemo nedovoljno vešto kamuflirani panegirik šefovima vladajuće političke klase i potpuno otvoreni frontalni napad na čelnike najveće opozicione stranke. Ali, „da se ne lažemo” (kako to sofisticirano formuliše autor ovogodišnjeg „Politikinog” komentara), malo je ljudi u Srbiji slobodno.
Koga onda može da začudi to što je glodur „Politike”, pišući novogodišnji (poklon) komentar s ciljem da ublaži endemski strah od promena i osokoli jedan režim u rasulu, u Nikoliću i Vučiću video ljude koje boli „nepoverenje u njih da mogu da budu bolji od onih s kojima mnogi nisu zadovoljni”, ljude koji nemaju svoj program i svoje „šta da se radi” i koji zapravo ništa od političkih ciljeva (pa ni promenu vlasti) neće ostvariti, samo da se, eto, Šešelj iz Haga vrati.
U osnovi slobodnog novinarstva je sloboda duha. Nesputana sloboda duha koji samostalno i slobodno sagledava svet oko sebe i izvodi svoje sopstvene, ni od čije volje zavisne zaključke, udarajući bez zazora levo i desno. Sine ira et studio. Teška vremena daleko su teža ako slobode duha nema dovoljno ni da se na razmeđi dve teške godine objektivno svedu računi i pogleda istini u oči. Ove godine, urednički komentar „Politike” imao je karakter nečijeg poklona nekome.
Andrićev venac i Makedonska morali bi, međutim, da izraze međusobne naklonosti i ljubaznosti, kao i lep običaj razmene novogodišnjih poklona i čestitki presele sa stranica našeg najstarijeg lista, na zadovoljstvo čitalaštva i građanstva uopšte, koje ipak barem u teoriji ima (preko države) jedan deo upravljačkih i vlasničkih prava, kao i u demokratskim društvima neprikosnoveno pravo na kritičko javno mnjenje zasnovano na javnom interesu. Oštrina kritike vlasti, naravno, nije i ne treba da bude ni glavno niti jedino merilo nezavisnosti i kvaliteta novinarskog rada.
Hajdemo zato, kako bismo što je više moguće izbegli zamku subjektivnog pristupa i partijske pristrasnosti, da za trenutak izvedemo mali pokus. Zamislite na trenutak da ste stanovnik izmišljene države „N” i da je ta država u toku prethodne godine zabeležila rast nezaposlenosti od 10 odsto, pad životnog standarda za gotovo 30 odsto, rast prosečnog iznosa datog za korupciju od 55 odsto, najmanje izdvajanje za nauku na svom kontinentu (poslednje među 50 drugih država i 10 puta manje od proseka) i takođe najmanje izdvajanje i dramatičan pad proizvodnje u sektoru poljoprivrede (smanjenje zasejanih površina na nivo od pre 60 godina), građevinarstva, krupne pronevere u oblasti infrastrukture i par kapitalnih poraza na međunarodnom planu.
I sve to u jednoj godini. Sada postavite sebi pitanje šta biste očekivali da bude tema broj jedan godišnjeg komentara najuglednijeg dnevnog lista te zemlje? Znam jednog urednika koji misli da bi to trebalo da bude opozicija. Moguće da jedna od tema zaista i treba da bude opozicija i njeno „šta da se radi”. Ali nikako pre nego što se od vlasti nedvosmisleno zatraži odgovor na pitanje za njeno„šta uradi”. I nikako pre nego što se javnosti (koja za to zaista jeste zainteresovana) na dostojan način omogući da čuje odgovore opozicionih prvaka na pitanje „šta da se radi”.
Sve što je bilo potrebno da se stekne uvid u programska načela SNS-a je da se poseti zvanični sajt stranke na kome su detaljno obrazloženi principi delovanja, zajedno sa na našoj političkoj sceni najobimnijim stranačkim programskim načelima. Neargumentovana kritika opozicije je i u normalnim okolnostima indirektna pohvala vlasti. Svaka pohvala vlasti uvek je pohvala trenutku sadašnjem, a pohvala trenutku sadašnjem u današnjoj Srbiji, gospodine Bujoševiću, za sve veći broj vaših čitalaca jeste pohvala ludosti.