Nazad   Napred   Štampaj

Tema:  Književnost
Ličnost:  Lalić Ivan V.
Profesija:  Književnik

GLAS OSMOG DANA

 NIN, 06/07/96; Strana: 31 

Intervju

IVAN V. LALIĆ

Glas Osmog dana

“Pesnik, sve i da hoće, ne može a da ne peva o svome vremenu. A to je, vrlo izrazito, i vreme zla. Jedan ovovekovni filozof zapitao se da li je uopšte moguće pisati poeziju posle Aušvica (a ja bih dodao: ili Jasenovca...) Moj odgovor je: ne samo da se može, nego mora”

U formi kanona, vizantijske liturgijske poezije, Ivan V. Lalić, u zbirci “Četiri kanona” koju je upravo objavila SKZ, proslavlja svet, pevajući o bogu, o moru, o svom narodu, o lepoti i zlu s kojima živimo... Pesnika koji je posle niza najznačajnijih književnih nagrada nedavno dobio i onu koja nosi ime “Vasko Popa” i koga neki svrstavaju među neosimboliste, drugi među postmoderniste, pitamo da li nova zbirka svojom formom, pa i sadržinom, potvrđuje zapravo tvrđenje engleskih kritičara da je on religiozni pesnik.
- Jedan engleski kritičar, u prikazu moje knjige Strasna mera u engleskom prevodu, nazvao me je religioznim pesnikom nekako usputno, kao nešto što se podrazumeva samo po sebi, sasvim očigledno. Naime, on na jednom mestu kaže: “Kao i svaki religiozni pesnik, tako i Lalić... itd”. (Inače, nastavlja rečenicu i prikaz knjige govoreći o sasvim drugim, iz njegove vizure značajnijim stvarima.) Prelistate li niz tekstova naših kritičara, nastalih za poslednjih desetak godina, ustanovićete da i oni podrazumevaju (ili čak ističu u prvi plan) to isto - ali to izražavaju implicitno, ne smatrajući za potrebno da eksplicitno upotrebe prideve religiozan, religiozno...
Mislim da je prirodno što se činjenica da sebe, u svojoj vitalnoj suštini, doživljavam kao religioznog čoveka, izražava i u onome što pišem. S druge strane, to što kanon predstavlja jednu formu vizantijske liturgijske poezije ne znači da se tom formom, gledano hipotetički, ne bi mogao poslužiti i neki pesnik koji je daleko od svake religioznosti... Bila bi to možda zanimljivost - ali ne i paradoks.

Religija podrazumeva apsolutno verovanje. U novim pesmama često imate potrebu da se, uslovno rečeno, ogradite. Svoje stihove dokazujete rečima “kaže knjiga”. Da li je to vaša duša “urasla u sumnju, u gangrenu”?
- Čini mi se da na kraju drugog hrišćanskog milenijuma to “apsolutno verovanje” može imati samo oblik apsolutnog prihvatanja sveta kao Tvorevine - što znači i ultimativno poverenje u božansku “ikonomiju”, odnosno plan spasenja... Ali, mislim da je za pesnika danas nemoguće da slavi svet (što ja činim ne samo u Kanonima nego, rekao bih, u svim svojim knjigama), a da pri tom ostane slep za sve što je u tom svetu satavljeno od zla, od nesreće, od racionalno nerazrešivih kontroverzi (koje, prema apostolu Pavlu, treba da se razreše “t a m o”, na drugom jednom planu...). Naprotiv, treba slaviti svet u lepoti i strahoti njegove sveukupnosti. Zato i posle te sumnje i gangrene, i još toliko toga što u ovoj knjizi govori o zlu (i pita se o prirodi funkcije zla), Kanoni završavaju u krešendu završne, devete pesme Četvrtog kanona, koja počinje rečima: “Dostojno jeste slaviti stvarnost...”

More je česta tema vaše poezije, i u ranijim, i u ovoj knjizi. Ono je simbol večnosti, ali i nestajanja. Ono se sklapa s treskom, kao brava... Ipak, postoji Jona, postoji dakle spasenje...
- More se, kao motiv, obavezno pojavljuje u prvoj i šestoj pesmi svakog kanona. Razlog za to jeste sama forma, kompozicija kanona, onakva kako ju je ustanovio Jovan Damaskin u osmom veku: svaka od devet pesama postavljena je, kao na fundament, na jedan fragment iz Biblije. Izbor i redosled tih fragmenata, naravno, nisu slučajni: povezani u celinu, oni slede jednu “logičnu nit koja kompoziciono povezuje... i zaokružuje osnovnu temu kanona: spasenje ostvareno... itd” (Dimitrije Bogdanović). U tom smislu, prva pesma jednog kanona temelji se na odlomku Druge knjige Mojsijeve, gde je reč o prelasku preko Crvenog mora i propasti faraonove vojske - dok se šesta temelji na odlomku iz Knjige proroka Jone (molitva Jone iz utrobe “velike ribe”).
Međutim - a to je, što se mene tiče, ovde najvažnije - čitalac ne samo da nije dužan da sve to zna, nego i ima pravo da bude totalno nezainteresovan za sve te detalje relevantne za formu Četiri kanona. To je naprosto knjiga sastavljena od četiri ciklusa, sačinjena od po devet pesama; te pesme i ti ciklusi treba da dejstvuju kao poezija, na prvoj ravni komunikacije - pesničkog saopštenja. Slično kao što čitalac (onaj bez kojeg je svaka pesma samo fantom, ili naprosto ne postoji) neki sonet doživljava (ili ne doživljava) kao dobru pesmu - pri čemu je činjenica da je ta pesma napisana u formi soneta od sekundare važnosti.

Vaš Bog je strašan. On “lomi, kida i spaja”, “u crno oboji vunu nekoj majci na preslici”. Tu je i vetar koji vodi u “svetlost crnu”... Mnogo je crnog u ovoj zbirci, mada to i nije tako novo u vašoj poeziji...
- Moj Bog u Kanonima nije strašan nego je, po samodefiniciji, “onaj koji jeste”. U tom totalitetu on je i “strah i trepet” - kao takav dejstven naročito u Starom zavetu. Ali on je i Otac, i Spasitelj, i ustanovitelj osnovnog kosmičkog načela - ljubavi... Pokušao sam da u Kanonima, koliko sam mogao, izrazim moje emotivne reakcije na sve te aspekte “onoga koji jeste”. Upleo sam u to pletivo i žive i mrtve, i anđele i vrapce... I kroza sve to provukao, kao vidljivu i čvrstu nit, ponavljani motiv Bogorodice. Vi ste u pitanju (što je vaše pravo) insistirali na samo jednom, uslovno rečeno crnom aspektu...

Uz Savin pirg, uz Kareju, Vizantiju i Hilandar, uz ruže i breskve u dvorištu, u vašoj poeziji često srećemo i kompjutere, i gigabajte, atome, atomsku pečurku. Da li je to način da se sugeriše trajanje i promene kroz vekove ili preciznost pesničkog jezika?
- Pesme su iskustva, primetio je Rilke. Ta iskustva pesnici pokušavaju da izraze u jeziku, u jednoj živoj materiji koja se menja i bogati se... Pošto je poprište mojih iskustava savremeni svet, mislim da je normalno, da je neizbežno da u semantici mojih stihova egzistiraju i reči sa područja tehnike, odnosno tehničke civilizacije koja me okružuje, čiji sam deo... (Doduše, to postaje primetnije poslednjih dvadesetak godina; od pojave moje knjige Smetnje na vezama). Ali, ako se malo dublje zamislim nad vašim pitanjem, čini mi se da ste u pravu: sve se to, u krajnjoj liniji, postavlja u funkciju, kako kažete, “preciznosti pesničkog jezika”.

Česti motivi u vašoj poeziji su i život, smrt, večnost. Svetlana Velmar-Janković je u predgovoru zbirke “Pesme” čije je II dopunjeno izdanje nedavno objavljeno u “Prosveti”, dala i grafički prikaz tog trojstva. Čovek je samo posrednik između neba i zemlje?
- Mislim da ovde nije reč o motivima (osim možda kao detaljima uočljive površine), nego o nekim osnovnim emocionalnim sadržajima koje pokušavam da izrazim jezikom poezije. Svetlana Velmar-Janković je u svom izvanrednom eseju to lucidno osvetlila.
A čovek nipošto nije “posrednik između neba i zemlje”. Takav posrednik (ili glasnik) jeste, prema samoj svojoj definiciji, anđeo (a mi nismo anđeli...). Čovek je svedok i saučesnik onoga što Šestov i Berđajev nazivaju “osmi dan stvaranja” - misleći pri tom na istoriju bivstvovanja čoveka na zemlji. Ovakva situacija dovodi možda pesnika u poseban, specifičan položaj... Možda Rilke ima pravo kada kaže, misleći na zadatak pesnika: “Mi smo pčele nevidljivog. Mi zaneseno skupljamo med vidljivoga da bismo njime napunili veliku zlatnu košnicu Nevidljivoga.” Za mene je ova slika samo primer drugog načina da se kaže da je zadatak pesnika - svemu strašnome usprkos - da slavi zadanu realnost.

A šta je ljubav?
- Kao odgovor na ovo pitanje, Stendal je napisao čitavu knjigu. Ja ću vam samo citirati definiciju koju nam je ponudio Dante u poslednjem, završnom stihu Komedije: ljubav je ono “što pokreće Sunce i druge zvezde”.

Vaše teme su i istorija, i tradicija, ali i sadašnjost. U jednom od kanona vidimo današnju Srbiju. Da li narod koji nema “razuma, već samo uporne nade u pravdu bestrasnog tvorca”, ima šanse da opstane u ovom surovom svetu?
- Vi aludirate na Treći kanon. U njemu je zaista, uslovno rečeno, prisutna jedna srpska tema - samo što je vi određujete kao “današnju Srbiju”, a ja pokušavam da govorim (pevam!) o jednoj dramatskoj, tragičnoj istorijskoj situaciji u kojoj se našao čitav jedan narod. To je, sasvim konkretno, srpski narod - ali kao takav i u funkciji paradigme istorijske zlosreće koja se dešavala (i dešava se) i drugim nekim narodima i kulturama, u poslednjih nekoliko milenijuma. Zato Treći kanon (čini mi se) prevazilazi, odnosno univerzalizuje tu srpsku temu.
Najzad, stihovi “... jer su narod /Koji propada sa svojih namera, i nema / U njih razuma...” preuzeti su iz Biblije i odnose se, izvorno, na Jevreje; a ja sam ih citirao (i varirao) kao aplikaciju u mojoj temi... A što se tiče “šanse” - pa ja sve vreme u Kanonima pokušavam da pevam tu šansu opstanka, koju, međutim, ne doživljavam kao šansu, nego kao veru u izvesnost obećanog spasenja. A Kanone, mislim, treba čitati kao celinu u kojoj se neke suprotnosti razrešavaju, ili mire u sintezi, najizraženijoj u finalu knjige.

I ovaj, XX vek, vek zla i logora našao je mesta u vašoj poeziji - pominjete krematorijume, atomsku gljivu... Otkud toliko zla u “naprednom čovečanstvu”? Da li se Tvorac zaista toliko umorio pa se zato “množe crnoumni i prokleti”? Ima li spasa?
- Pesnik, sve i da hoće, ne može a da ne peva o svome vremenu. A to je, vrlo izrazito, i vreme zla. Jedan ovovekovni filozof zapitao se da li je uopšte moguće pisati poeziju posle Aušvica (a ja bih dodao: ili Jasenovca...) Moj odgovor je: ne samo da se može, nego mora. U tom smislu fenomenologija zla, i njegova funkcija u istoriji, jedna je od ključnih tema Četiri kanona.
A što se tiče spasa, ili spasenja: kada bih mislio, ili osećao da ga nema - zacelo ne bih uopšte pisao pesme. Jer moje pesme pokušavaju da svetu kažu da, hvatajući se ukoštac sa zavodljivom predstavom o opštem besmislu svega.


Autor: LJUBINKA MILINČIĆ